Zijo Ribić: Da sam imao podršku iz BiH, vjerovatno bi sve bilo drugačije

7310
Zijo Ribić (Foto: Udar)

Početkom jula, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv šestorice pripadnika jedinice „Simini četnici“ za ubistvo 27 romskih civila i za rušenje džamije u selu Skočić kod Zvornika u julu 1992. godine. Zijo Ribić, nekim čudom je preživo masovnu egzekuciju Roma i Romkinja iz Skočića i danas je jedini svjedok ovog strašnog zločina. Ovom presudom, borba za pravu nije prestala. Tražiće je i dalje.  O ovom zločinu se malo zna. Govri se i piše vrlo rijetko. U intervjuu za naš portal, sa Zijom smo govorili o presudi, ali i odnosu romskih lidera iz BiH prema njemu tokom prethodnih godina. Govorio nam je i o njegovm planovima i njegovoj životnoj želji kako da se zločin u Skočiću nikada ne zaboravi!

Nakon osam godina, Vrhovni sud Srbije je donio konačnu presudu. „Simini četnici“ nisu krivi za ubistvo tvoje porodice. Šta ti govori ova presuda?

-Ova presuda mi govori dvije stvari: Jedna je da niko ne odgovara za ubistvo Roma, jer smatraju da mi nismo ljudi. Druga je da Srbija ovako šalje jasnu poruku svim paravojnim jedinicama da mogu pobiti čitavo selo nedužnih ljudi i da neće odgovarati za taj zločin.

Nakon presude, koliko smo informisani, niko od romskih lidera iz BiH nije uputio rekaciju na odluku suda u Srbiji. Da li je ovo tačno i ako jeste, misliš li da postoji razlog?

-Od 2003. godine, samo jedno romsko udruženje u BiH mi je pomoglo, a to je Udruženje Roma „Složna braća“. Jedino su sprovodili istraživanje o tome koliko je Roma u BiH nestalo tokom rata? Oni su mi  pomogli da se spojim sa Natašom (Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo Beograd, op.a.)!

Što se tiče ostalih romskih udruženja, oni se isključivo bore „za svoj džep“. Ovdje prije svih mislim na Dervu Sejdića, kome sam se javio i tražio njegovu podršku. Nije mi pomogao!  Kada je bila prva presuda, gdje su zločinci osođeni na  73 godine zatvora, Dervo Sejdić je odbio da me podrži, govoreći da on nema ništa s tim i da to gospođa Kandić radi. Rekao sam da Nataša Kandić radi dio pravnog posla u Beogradu i da bih volio da on bude sa mnom kao moj romski predstavnik na presudi i moja podrška.
Samo mi je rekao da ga to uopće ne zanima!
Tokom osam godina koliko je trajao proces, da li ti je neko ponudio pravnu, ili bilo kakvu drugu pomoć iz BiH, posebno mislimo na romske lidere?

-Imao sam veliku podrsku od našeg gradonačelnika, Jasmina Imamovića, a jedinu pravnu pomoć imao sam od Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda. Ponovo kažem da mi nikada niko nije pomogao od ljudi u BiH, osim Fadila Fehratovića (Udruženje Roma „Složna braća“) koji je napustio BiH i sada živi u Sloveniji. On je tamo osnovao udruženje, ali mi i dalje pruža veliku pomoć.

A znam da neki od takozvanih romskih lidera i danas govore kako su mi pomogli… To nije neistina! Neki od tih romskih lidera su mi nudili, da napišem knjigu o svom životu i da zarađeni novac podjelimo. Tim ljudima sam se samo zahvalio i nastavio svojim putem prema istini i pravdi-sam!

Pravdu nažalost nisi dočekao, šta sada nakon presude, mogućnost žalbe ne postoji?

-Nažalost ispalo je tako da su njih trojica koji su počinila zločin, dobili pravo na žalbu, dok ja sada nemam to pravo. Kažu, to je konačna odluka. Moji pravni savjetnici i ja smo predali žalbu Ministarstvu pravosuđa Srbije, a naš naredni korak  je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu gdje ćemo tražiti pravdu, ako je ne nađemo ovdje. Moji advokati, kao i ja, smatramo  da je ovo nepravedna odluka, jer po ovoj odluci, smatraju da sma ja kriv što sam uopće živ! Ljudi koji su krivi imaju pravo na žalbu, dok ja to pravo nemam! To je sramno!

Smatraš li da je bilo nekog pritiska, neke inicijative iz BiH, da bi presuda možda mogla biti drugačija?

-Da sam imao podršku iz BiH, vjerovatno bi sve bilo drugačije. Očekivao sam da će mi neko od romskih lidera pružiti podršku, ali eto nisu… Po mome mišljenju, mi Romi i ne postojimo kao ljudi za njih, sa nama mogu da rade šta hoće. Iskreno, očekivao sam da će im možda malo smanjiti kaznu, ali da će imati pravo žalbe, to me je iznenadilo.

Da li te je neko nakon presude kontaktirao?

-Što se tiče ove zadnje presude koja je nedavno bila, nitko me nije kontaktirao, osim gradonačelika Imamovića, koji mi neizostavna podrška.

Proteklog vikenda si bio u Beogradu, gdje je Fond za huanitarno pravo organizovao javni čas na kojem si govorio. O čemu si govorio i smatraš li, da tako nešto treba organizovati i u BiH?

-Govorio sam o toj nesretnoj 1992. godini i onome što je tada zadesilo moje selo Skočić… Govorio sam pred puno ljudi, gdje je većina njih srpske nacionalnosti. Novinari su mi postavljali dosta pitanje. Pokušao sam da skrenem pažnju da se puno govori i piše o Srebrenici i da sada imaju priliku da od mene čuju priču o mom selu i najvećem zločinu nad Romima. O Srebrenici svi govore…
Mislim da je konačno vrijeme da se govori i piše i o drugim mjestima, selima, gradovima…
Ako se ne govori o tome, zaboraviće se…

Velika mi je želja da napravim jednu veliku debatu, gdje bih pozvao Rome, Hrvate, Srbe, Bošnjake i sve druge koji su imali slični sudbinu poput moje. Ovdje u BiH ako govoriš o pomirnju onda ne valjaš, ali ako govoriš o mržnji, onda te dižu do nebesa. Ja sam čak napisao i knjigu koja nosi naziv Ja ne mrzim, zato što sam ja to oprostio.
Hoću da živim nekim normalnim životom i da na na čovjeka gledam kao na čovijeka!

Javni čas u organizaciji Fonda za humanitarno pravo, Beograd

Tokom poslednjih godina, mnogo toga se promjenilo. Imaš porodicu, a samim tim i neke nove planove. Ono standardno pitanje je – posao, porodica, kuća, planovi…?

-Kao što sam već rekao, tražit ću pravdu do kraja život! Naašao sam četiri sestre 2016. godine, brata i još jednu sestru 2017. Majku i oca sam našao 2007. godine. Još jednu sestru ako bog da da nađem…
U međuvremenu sam dobio kćerkicu koja mi je dala snage da se borim dalje u životu. Trenutno radim kao kuhar u jednom obdaništu, i ako sam imao dosta ponuda da idem iz BiH. Odbio sam, za sada mi je ovdje dobro. Radimo na tome i da se supruga zaposli, a planiramo i još jedno dijete. Zhvalio bih se Gradu Tuzla i Federalnom ministarstvu za raseljena lica koji su mi pomogli da dobijem stan na korištenje.

Na kraju, šta da uradimo svi zajedno da se slučaj stradanja Roma u Skočiću ne zaboravi?

-Ono što su uradili Bošnjaci iz mog sela Skočić je nešto što bih i ja volio da uradim. Iako su u inostranstvu, nikada nisu zaboravili rodno selo. I sada finansijski podpomažu mještane, izgradili su džamiju koja je bila porušena i postavili su spomen ploču za sve stradale. Volio bih, kada bih bio u stanju da i ja uradim nešto tako… Volio bih da obnovim naše staro romsko mezarje, a najviše od svega da vidim spomen ploču podignutu stradalim Romima u toku agresije na BiH.

(portal-udar.net)