Institucionalna diskriminacija Roma: Slučaj Srbija

Nišlijka Anita Cekić je mlada i uspešna žena. Potiče iz školovane romske porodice, kojoj je obrazovanje veoma važno. Ona je diplomirani psiholog, završila je i psihoterapiju. Trenutno je bez stalnog zaposlenja, radi kao pedagoški asistent. Smatra da to što je Romkinja nije razlog što  što godinama ne može da dođe do sigurnog  ugovora o radu.  Svesna svojih kvaliteta, uz znanje i samopouzdanje bori se za bolji položaj Roma u društvu. Ipak, nije uvek bilo lako. Odrasla je u malom mestu gde nije imala problema sa okolinom.  Prvi put se ozbiljno sa diskriminacijom srela u srednjoj školi, nažalost krivci za to bili su profesori. Ipak, tada kao  petnaestogodišnjakinja nije znala da je prepozna.

„Sećam se da razredna nije volela što se jedna Romkinja usudila da se školuje za stomatološku sestru  – tehničara. Ja uradim sve na testu, ona mi da trojku“, priseća se Anita.

„Mnogo sam volela biologiju, čak sam razmišljala i da studiram. Profesorka iz biologije me je jednom, dok sam odgovarala pitala koje sam nacionalnosti, jer sam upotrebila reč – najpre. Naglasila je da to nije reč koju Srbi koriste. Ja sam iz kućne biblioteke donela Vujakliju i pokazala joj da greši po pitanju leksike“, kaže Anita.

Iako ne voli da generalizuje, smatra da su Romi u Srbiji diskriminisani na svim poljima. Ljudi u mahalama žive na ispod ivice egzistencije, ne znaju svoja prava i ne prepoznaju kada im uskraćuju osnovna ljudska prava, smatra Anita. Prepričava situaciju koja je najviše  zabolela –   kada je saznala da u jednoj Sigurnoj kući na jugu Srbije nisu želeli da prime majku Romkinju sa petoro dece, iako je u kući bilo mesta.

Nažalost, diskriminacija se „uči“ od malih nogu, kaže Anita.

„Kada krenu u prvi razred romska deca uglavom sama sede u nekoj od poslednjih klupa. Ne postoji zakon koji može da natera učitelje da to promene, ali postoji toliko načina da to bude drugačije. To bi trebalo da bude pedagoška obaveza učitelja“, smatra Anita.

Osnivač Yurom centra Osman Balić veliki je borac za ljudska prava. Kao kao odlični poznavalac međunarodne politike i života Roma širom sveta, upoređuje situaciju u Evropi i Srbiji.

„Ljudi u Srbiji su topliji i uglavnom vole svoje komšije Rome. Srdačni su i humani. Rome ovde diskriminiše sistem“,  kaže Balić.

„Bahati pojedinci na funkcijama i neki državni službenici su ti koji sprovode institucionalnu diskriminaciju. Oni smatraju da su prava manjina suvišna, ne poznaju međunarodno pravo i konvencije i često diskriminatornim ponašanjem ističu ličnu volju i politički stav. U zemljama zapadne Evrope država je primorala svoje službenike da poštuju prava manjina, ali običnog čoveka niko ne može da natera da istinski voli nekog kog smatra drugačijim“, objašnjava Balić.

„U Srbiji obični ljudi manje diskriminišu od institucija, na zapadu je drugačija suprotna“, zaključuje Balić.

Odbor za ljudska prava u Nišu već godinama Romima pruža besplatnu pravnu pomoć. Pravnici Maji Kamenov nije bilo lako  da pridobije poverenje Romkinja i Roma. Najveći problem zadaje joj to što ne može ljudima da objasni šta sve predstavlja diskriminaciju, jer su decenijama na nju naučeni.

„Institucionalna diskriminacija je ponašanje jedne institucije na nejednak način prema jednakima – a ljudi bi trebalo da su jednaki“, kaže Maja.

Izveštaj poverenice za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji, koji je predstavljem na Međunarodni dan Roma, pokazao je da su Romi i dalje najdiskriminisanija populacija u Srbiji. Polovinu pritužbi poslale su upravo romske organizacije, navedeno je u izveštaju.

Za Maju ova loša statistika ima jednu svetlu tačku – a to je da je sve veći broj pojedinaca iz romske zajednice koji se odličuju za podnesu tužbu, samostalno ili preko organizacija.

„Što se tiče institucionalne diskriminacije Roma, najviše je možemo videti pri ostvarivanju prava na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalna davanja i zapošljavanje “, kaže Kamenova. Strategija za obrazovanje doprinela je da imamo veći broj školovanih stručnjaka u romskoj zajednici – ali glavni problem nije rešen, a to je kako naterati nekog da zaposli Romkinju ili Roma.

„Naše društvo Rome i dalje vidi kao neobrazovane i lenje, „oni ne bodu oči“ jedino kada sakupljaju sekundarne sirovine“, smatra Maja Kamenov. „Kada imate specifično romsko ime i prezime, to je u startu dovoljno da vas privatnik u Srbiji ne pozove na razgovor za posao – ali to nikako ne možemo dokazati. Posladavac uvek može naći zamerku kandidatu i tu ne možemo ništa“, objašnjava Kamenova.

Država Rome nije dovoljno zaštitila – kompanije koje imaju veliki broj radnika u obavezi su da imaju određen broj osoba sa invaliditetom, ali to nije slučaj sa Romima, smatra Kamenova.  Takozvana „situaciona testiranja“ poslodavaca pokazala su da su Romi koji nisu imali specifično ime i prezime često dolazili do poslednjeg kruga konkursa – koji se za njih završavao onda kada se sa poslodavcem sretnu licem u lice.

Iskustvo je pokazalo da je najteže naterati ljude da prijave diskriminaciju koju dožive u institucijama koje se bave zdravstvenom zaštitom i socijalnim davanjima. Razlog je što ljudi koji su bolesni i kojima je potreban novac nemaju snage da isteruju pravdu – a često se dešava da budu odbijeni ili omalovažavani, ističe Kamenova.

„Ne smemo zaboraviti da pomenemo sakupljače sekundarnih sirovina. Podaci sa terena govore da  više od 40 hiljada ljudi svakodnevno sakuplja otpad sa ulica i reciklira – a registrovano ih je manje od petine. To je čitava industrija ljudi u sivoj zoni – deca, žene i muškarci koji sakupljaju, selektuju i recikliraju nose kompletnu reciklažnu industriju zemlje na leđima“, kaže Kamenova. „Ove ljude zvanična reciklažna industruja namerno ignoriše, ne percipira ih kao radnike koji žele da se uključe u sistem, jer su im konkurenti. Država to dozvoljava i to je odličan primer institucionalne diskriminacije“, dodaje Kamenova.

„Zamislite Srbiju gde imate Rome u uslužnim delatnostima – pekarama, prodavnicama, poslatičarama. Ipak je to za nas još daleka budućnost. Realnost je da veliki broj Romkinja i Roma nema osnovna dokumenta – ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, stalno prebivalište i boravište“, zaključuje Kamenov.

Svakako bi bilo mnogo manje institucionalne diskriminicije kada bi, za početak, barem sve državne i javne ustanove imale zapošljene Rome, slažu se naši sagovornici. Nacionalna služba za zapošljavanje definisala je Rome kao kategoriju koja najteže dolazi do posla, što znači da bi trebalo da imaju prednost prilikom konkurisanja za neke pozicije. Ostaje da vidimo da li će ova mera imati uticaj na smanjenje diskriminacije.

Ovaj tekst je jedan od tri koja objavljujemo u okviru regionalne teme “Sistemska diskriminacija Roma” koju smo obradili u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj.

(portal-udar.net)