Romski
Svaka krizna situacija pokazuje koliko smo spremni da pomognemo najranjivijim grupama. Virus Covid -19 uplašio je i zatekao i ona društva za koja smo smatrali da neće imati problema. Ipak, dok su svi jurili da nabave sredstva za higijenu, dezinficijense, maske i slušali informacije proverene i neproverene, veliki broj Roma u Srbiji ova situacija zatekla je bez vode i struje.
Čini se da tih informacijama nije bilo dovoljno ni u medijima sa nacionalnom frekvencijom, ni na lokalnim tv stanicama. Najviše informacija mogli smo pronaći na internetu. Ali ovaj medij koji u 21. veku zauzima prvo mesto, nije dostupan svima.
Turkijan Redžepi je u novinarstvu skoro dve decenije. Kako je i dugogodišnji aktivista, znao je da je neophodno da Romima na njihovom maternjem jeziku objasni šta se dešava, kako bi ih umirio, ali i kako bi shvatili ozbiljnost situacije. Odmah je snimio video, koji emitovao na sajtu Roma World-a, ali i na fejsbuku.
Kako u početku nije bilo maski, obučavao je komšije i prijatelje kako da se zaštite i naprave ih sami. Ova situacija pokazala je koliko Romi nemaju dovoljno prostora u mejnstrim medijima, jer informisanje koje se obezbeđuje isključivo kada vlasnici urade neki projekat nije dovoljno, kaže Redžepi.
“Korona nije bila izuzetak. Romi dobiju prostor u medijima onda kada načine neki prekršaj ili krivično delo. Onda se u medijima obavezno istakne da je to uradio pripradnik romske nacionalne manjine, što dodatno razvija animozitet i jača predrasude protiv kojih se godinama borimo”, ističe Turkijan.
Maja Kamenov, pravnica Odbora za ljudska prava, kaže da su Romi kao i svi ostali građani u doba korone mogli da osete koliko je država spremna odnosno nespremna da se planski izbori sa epidemijom po pitanju zadovoljavanja svakodnevnih i osnovnih potreba. Ona ističe da nije bio jedini problem nedostatak informacija.
Bilo ih je previše, bile su kontradiktorne i često zbunjujuće, što je rezultiralo time da su građani, posebno marginalizovane grupe, bili neinformisani. Dobijali su gomilu lažnih i uznemirujućih vesti koje su uticale na njihov svakodnevni život u doba korone.
“Kada govorimo o Romima posebno pogođenim u doba korone, mislimo na one koji žive u neadekvatnim uslovima, naseljima na periferiji gradova, bez dostupne pijaće vode, često i bez struje. To su naselja gde često mnogo stanovnika živi na jednom mestu, više generacija deli jednu ili dve sobe, što dovodi do toga da ti ljudi nisu imali mogućnost da se pridržavaju propisane distance i ostalih mera za sprečavanje širenja epidemije”, kaže Kamenov.
Ona ističe da se sredstva javnog informisanja koja su najdostupnija često svode na društvene mreže, a samim tim i na prethodno pomenute lažne i svakojake informacije. Dezinformisanje je bilo samo jedan deo problema sa kojim su se Romi u epidemiji korone susreli.
“Mediji nisu ti koji o ovoj populaciji, niti o bilo kojoj drugoj marginalizovanoj i diskriminisanoj populaciji trebaju voditi računa. Njihov zadatak je da apeluju i da informišu javnost prenošenjem prave slike o tome kako Romi u uslovima korone žive. Takođe, da Rome kroz izveštavanje ne posmatraju kao žrtve ili izvor zarazne bolesti, crnu statistiku uz konstataciju da korone ima u romskim naseljima. Mediji su bili u obavezi da postave pravo pitanje a to je šta su nadležni preduzeli da zaštite ljude koji u tim naseljima žive”, naglašava Maja.
U medijima smo mogli stalno da čujemo vesti koliko je stanovnika u romskim naseljima bez vode, struje – što je dovodilo do toga da se kod većinskog stanovništva javljao strah da će upravo ova naselja postati epicentri širenja virusa COVID-19, slažu se naši sagovornici.
I u ovako teškim uslovima Romi su se pokazali kao odgovorni građani, i nije bilo masovnog zaražavanja.
Mnoge porodice bave se sakupljanjem sekundarnih sirovina i ta delatnost im je često jedini izvor prihoda, pa su se nevladine organizacije organizovale i ne čekajući na državu organizovale podelu higijenskih paketa.
“Nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i prava romske nacionalne manjine su se tokom trajanja vanrednog stanja trudile i dalje se trude da informišu sve građane o merama koje su donošene u toku i po završetku trajanja vanrednog stanja. Ono što se izdvojilo kao potreba u ovoj situaciji su upravo oni segmenti u kojima su Romi najpogođeniji, a to su socijalna prava i zdravstvena zaštita, krivično pravna zaštita i radnih prava”, kaže Kamenov.
Jedno od prava koje garantuje Ustav Republike Srbije i pravo na informisanje. U skladu sa tim je postojanje medijskih sadržaja na maternjim jezicima nacionalnih manjina obavezno. Javni servisi, RTS i RTV imaju u svom programu emisije koje su na romskom jeziku.
Na prvom program Radio Beograda emituje se emisija Romano Them i na RTV-u emisija Paleta. U ostalim delovima zemlje se informisanjem na jezicima nacionalnih manjina pretežno bave mediji civilnog društva koji projektno moraju da zadovoljavaju potrebe građana kojiih prate, a to često nije dovoljno jer nema kontinuiteta u stvaranju i plasirannju informacija.
“Zbog dinamike menjanja odredbi i propisa koji se tiču sprečavanja širenja virusa građani, posebno oni koji nisu funkcionalno pismeni, ili nemaju određeni stepen obrazovanja, nisu bili u mogućnosti da svakodnevno prate promene, bivali su čak i prekršajno kažnjavani pod pretpostavkom da nisu poštovali mere zabrane kretanja za vreme trajanja policijskog časa. Deca koja nisu imala tenhičkih mogućnosti da prate nastavu preko internet i televizijskog programa ostala su uskraćena i o njima se u medijima nije govorilo. Procenjuje se da je u Srbiji oko 25.000 Roma i Romkinja koji žive u neljudskim uslovima bez osnovnih sredstava za život”, objašnjava Kamenov.
Naglašava da o ovoj situaciji mora da se priča. Kako kaže, epidemija će se završiti, ali bi trebalo da nam propusti koje smo imali kao društvo budu za nauk. Analizu posledica, i toga šta je bilo urađeno dobro, a šta je moglo bolje, kao i šta se nije nikako smelo pokrenuće civilno društvo. To je upravo i zadatak civilnog sektora, ali bez podrške države to će ostati samo na nivou preporuka .
Poštujući mere propisane od strane Vlade, Odbor za ljudska prava Niš je svoj posao obavljao od kuće.
“Ljudima koji su nam se obraćali smo odgovarali mejlovima, i to su bile informacije o vanrednom stanju, ostvarivanju prava. Sa kolegama i koleginicama iz drugih organizacija smo pokrenuli i poslali niz apela lokalnim i republičkim organima”, kaže Kamenov.
Odmah po uvođenju vanrednog stanja, lokalne samouprve u Srbiji formirale su timove volontera i uvele dežurne brojeve za pomoć stanovništvu. Kako često nisu bili u mogućnosti da budu adekvatno informisani, Romi su se umesto dežurnim opštinskim centrima obraćli svojim organizacijama i osobama od poverenja. Tako je SOS telefon za pomoć ženama žrtvama nasilja organizacije Osvit, postao broj preko kojeg veliki broj Roma u Nišu dobijao potrebne informacije.
“Ovaj SOS telefon i SOS telefon u Vranju dostupni su 24 sata. Zovu nas i mi im dajemo potrebne informacije gde dalje da se obrate za pomoć. Za te informacije zovu i muškarci i žene”, kaže predsednica Udruženja Romkinja Osvit Ana Saćipović.
(portal-udar.net)
