MILOVAN PISARRI: Edukacija o Holokaustu znači upoznavanje prošlosti kao upozorenje za budućnost

1866
Milovan Pisarri (Foto: Vladimir Opsenica/2019.)

Tim Centra za primenjenu istoriju iz Beograda realizuje istraživački projekat o logorima za Jevreje i Rome u Srbiji za vreme Drugog svetskog  rata – „Mapiranje Holokausta: mesta sećanja u Srbiji“. Kao deo aktivnosti pokrenuli su i školsku izložbu o Holokaustu. O važnosti ove teme razgovarali smo sa Milovanom Pisarrijem, direktorom Centra za primenjenu istoriju.

Centar za primenjenu istoriju je početkom marta pokrenuo izložbu  “Holokaust u Srbiji”. Kako je došlo do ideje za ovaj projekat i ko Vam je pomogao?

-Od samog osnivanja Centra, Holokaust, genocid nad Romima, prinudni rad za vreme Drugog svetskog rata predstavljaju jednu od najvažnijih programskih celina kojim se bavimo. Prateći pedagoške principe Jad Vašema i drugih važnih institucija koje se širom sveta bave tim pitanjima, želimo da približimo javnosti tu istoriju koja je nažalost još uvek malo poznata. Ono što karakteriše naš rad jeste da uvek krećemo od istraživačkog i naučnog rada, ali rezultati toga ne ostaju u akademskim okvirima nego su prvenstveno namenjeni običnim ljudima. Ne radi se samo o novom znanju koje postaje na taj način dostupno svima, nego o pokušaju da se stimuliše kritičko razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti. Na primer, govorimo o stradanju Roma u Drugom svetskom ratu ali istovremeno govorimo o rasizmu prema Romima koji je postojao pre Drugog svetskog rata i koji postoji i dan danas. Govorimo takođe o temama koje su važne za izgradnju kulture mira: na primer, u izložbi “Holokaust u Srbiji”, potrudili smo se da predstavimo i priče o Srbima koji su spasavali Rome od nacističkih progona. Tu je malo poznata priča o doktoru Savi Stojanoviću koji je spasio više od 300 Roma tako što je proglasio u njihovom selu epidemiju tifusa i time sprečio ulazak nacističkih snaga. Taj slučaj je veoma važan jer nam govori o solidarnosti prema Romima, o hrabrosti tog čoveka koji je spasio svoje komšije, i o njihovoj večnoj zahvalnosti.

Koncentracioni logor za Jevreje i Rome “Topovske šupe”.

Izložba je dakle nastala kao želja da učenicima iz Srbije ispričamo te stvari: stradanje Jevreja i Roma, ali i njihovo spasavanje, njihova sudbina posle rata i posebno sadašnje stanje mesta vezana za njihovo stradanje (logori i mesta gde su ubijeni). Ideja je bila da izložbu prikažemo u nekoliko gradova u Srbiji, naročito u malim gradovima koje su prisutni na izložbi kao naprimer Trstenik i Novi Bečej. Pored toga, napravili smo interaktivnu mapu sa informacijama o najvećim logorima za Jevreje i Rome u Srbji za vreme Drugog svetskog rata. Projekat je podržala Ambasada Sjedinjenih Država u Beogradu.

Koliko smo kao društvo opterećeno svakodnevnim problemima svesni važnosti ove teme?

-Mislim da ovdašnje društvo nije dovoljno svesno važnosti tih tema, iako u odnosu na druge zemlje mnogo se radilo, naročino poslednjih godina. Ono što još uvek nedostaje je pre svega znanje o stradanju Jevreja i Roma, i tu mislim ne samo na brojke nego na sve što je dovelo do tog stradanja (odnosno nastanak fašizma i nacizma), na načine kojima je njihovo ubijanje sprovedeno – od uvođenja rasnih zakona do propagande pa sve do logorisanja i ubijanja, kao i na ulogu domaćih kolaboracionista u tome. To ne znači da treba mehanički naučiti samo činjenice o tom stradanju: važno je razumeti naprimer mehanizam propagande, kako je veštački izmišljena demonizacija Jevreja i Roma u cilju dehumanizacije tih ljudi i stvaranja kod drugih stanovnika Srbije i Evrope ubeđenje da su oni stvarno opasni i da ih je zato više nego potrebno “likvidirati”. To je važno jer nam sugeriše koliko je propaganda moćna i opasna, i koliko treba da budemo oprezni i dan danas kad vidimo slične demonizacije “drugih” u novinama ili na televiziji. Stalno proučavanje i čuvanje sećanja na jevrejske i romske žrtve znači prvenstveno poštovanje prema svim tim nevinim žrtvama ali istovremeno predstavlja, po mom mišljenju, jedna nužna i permanenta vrsta obrazovanja o nečemu što se desilo ne tako davno i koje može da se desi ponovo. Na kraju krajeva, stradanje civila u ratovima Devedesetih je nešto što niko nije mogao da pretpostavi da će se desiti, a ipak se desilo. Genocid u Srebrenici i masovni zločini u Prijedoru, Višegradu i drugde ne mogu da ne podsete da je sve moguće i da mi moramo na bilo koji način da nove generacije edukujemo u duhu mira i tolerancije, a ne oružja i mržnje. Edukacija o Holokaustu znači upravo to: upoznavanje prošlosti kao upozorenje za budućnost.

Planirano je da izložba “obiđe” Srbiju i škole. Ipak, aktuelna pandemija promenila je planove. Da li postoji mogućnost da ipak srednjoškolcima virtuelno prikažete ovu izložbu?

-Izložbu smo uspeli da prikažemo u samo dve od sedam planiranih lokacija, odnosno u Prvoj gimnaziji u Beogradu i u Narodnoj biblioteci u Novom Bečeju. Trebalo je još u Boru, u Trsteniku, u Šapcu i u Lazarevcu ali nažalost smo morali da odložimo zbog epidemije. Nadamo se da ćemo uspeti da do proleća 2021. da prikažemo izložbu i u ovim gradovima. U medjuvremenu izložba se može pogledati na vebsajtu www.holocaust.rs koji je takođe izrađen tokom istog projekta.

Verovatno ćemo organizovati virtuelne ture, ali još uvek nismo sigurni kada. Svakako ćemo obavestiti javnost preko našeg vebsajta, kao i fejsbuk i instagram profila Centra za primenjenu istoriju. Želim da napomenem da smo tokom projekta uspostavili odličnu saradnju sa školama i bibliotekama i da su nam direktori tih institucija uvek vrlo ljubazno i profesionalno dočekali. To je vrlo važno jer pokazuje sa jedne strane koliko je važna saradnja između državnih institucija i nevladinog sektora, a sa druge strane koliko su i same državne institucije spremne i voljne da se o tim temama govori.

Koliko se i kako u školama obrađuje ova tema? 

U školama se Holokaust još uvek ne obrađuje dovoljno, barem kad je reč o udžbenicima i o predviđenom vremenu koje bi trebalo da se posveti tome. Sa druge strane mnogo se radilo o edukaciji nastavnika: Ministarstvo prosvete svake godine šalje nastavnike iz Srbije u Jad Vašem – to je najvažnija institucija na svetu koja se bavi proučavanjem, edukacijom i sećanjem na Holokaust, nalazi se u Izraelu – na dvonedeljni kurs o učenju o Holokaustu; tokom poslednjih godina objavljeno je nekoliko udžbenika za nastavnike o tome kako treba proučavati i predavati o Holokaustu; često se organizuju seminari za nastavnike o istim temama. Dakle, ako sa jedne strane tema još uvek nije dovoljno prisutna u školama, rekao bih da će ona biti kroz nekoliko godina upravo zahvaljujućim edukaciji nastavnog kadra. Drugačije je kad govorimo o genocidu nad Romima. Tu smo daleko od idealnog: ne samo da se jedva pominje, nego često nije predmet interesovanja niti kod nastavnika niti kod institucija. Mi se kao Centar za primenjenu istoriju trudimo da i to bude tema naših seminara, i relativno smo uspešni u tome. Verujem da će i tu kroz pritisak i kreativnost nevladinog sektora doći do promene, i da će i ta tema naći svoje mesto među školskim klupama.

Kako su posetioci reagovali na prvoj izložbi? Koliko je bilo teško pripremiti je?

Uglavnom su dobro reagovali, pratili sa interesovanjem stručna vodjenja koja smo organizovali, postavljali pitanja i diskutovali o značaju izložbe. Nažalost to nam nije dovoljno da bismo imali jednu definitivnu evaluaciju našeg rada, premalo ljudi je imalo mogućnost da vidi izložbu. Uvek je važno razgovarati sa posetiocima i uvažiti njihova mišljenja, naročito ako postoji neka kritika. Mi nismo samouvereni umetnici, mi smo samo stručnjaci iz raznih oblasti koje svoje znanje i svoja razmišljanja žele da prenose drugima, svesni da nismo savršeni u tome, i zato je svaka kritika uvek dobrodošla jer može samo da doprinese poboljšanju kvaliteta našeg rada.

Staro sajmište

Što se tiče pripreme izložbe, nije bilo mnogo teško jer smo kao tim navikli na tu vrstu posla. Važna je podela rada: zna se ko istražuje, ko bira materijale, ko piše tekstove, ko prevodi, ko dizajnira izložbu i ko se bavi administrativnim i finansijskim poslom. Jako je važan da se na početku ima jasan koncept i da bude jasno šta hoćemo da prenesemo drugima kroz tu izložbu. Ovde je to vidljivo kroz tematske celine: Jevreji i Romi pre rata, propaganda i antisemitski i antiromski zakoni, logori i mesta stradanja, spasavanje i otpor, Jevreji i Romi posle rata.

Pored ove izložbe, pokrenuli ste i projekat Mapiranje Holokausta? Dokle se stiglo sa tim?

Mapiranje Holokausta je isto važan segment našeg rada. Do sada smo mapirali najvažnija mesta stradanja gde su ubijeni Jevreji i Romi u Srbiji (www.killingsites.org), kao i najznačajnijih logora za Jevreje i Rome (www.holocaust.rs). Trudimo se da sadržaj bude jasno predstavljen: obično za svaku lokaciju napišemo kratak naučni tekst, objavimo nekoliko arhivskih dokumenata i fotografija, napišemo linkove ili okačimo dodatne materijale i dokumentujemo sadašnje stanje tih mesta. Sajtovi su namenjeni domaćoj ali i medjunarodnoj javnosti jer ih uvek pravimo na srpskom i na engleskom. U nekim slučajevima se detaljnije bavimo jednom lokacijom. Trenutno se naprimer intenzivno bavimo lokacijom nekadašnjeg logora Topovske šupe u Beogradu. Kroz projekat “Sačuvajmo Topovske šupe”, podržan od strane nekoliko domaćih i medjunarodnih donatora, želimo da skrenemo pažnju na mesto gde se nalazio jedan od prvih logora u Evropi za Jevreje i Rome. Danas je to mesto u privatnom vlasništvu, planirano je rušenje zgrada u kojima je bilo zatočeno oko 5.000 muških Jevreja i oko 1.500 muških Roma (svi su ubijeni jeseni 1941. godine) a umesto njih predviđena je izgradnja tržnog centra.

Objekat u kompleksu “Topovske šupe”

Očuvanje tih zgrada i sećanja na žrtve je za nas mnogo više od jednog projekta, to je naša civilizacijska dužnost. Aktivnosti možete pratiti na našem vebsajtu www.topovskesupe.rs i na zvaničnom sajtu našeg Centra, www.cpi.rs. Ima još uvek dosta mesta koja su značajna za sećanje na romske i jevrejske žrtve a bivaju danas zaboravljena ili zapuštena. Naša je namera da nastavimo sa mapiranjem tih lokacija, naravno, ukoliko budemo imali podršku koju smo i do sada imali.

(portal-udar.net)