Mirsada Karić: Moja sestra sada ima na koga da se ugleda

Njena priča je jedna od onih koja ohrabruje, daje nadu drugima i pokazuje da nikada ne treba odustati

1769
Mirsada Krić (Foto: lična arhiva)

Kao i svake prethodne, Bijeljina je i ove godne ispratila mnogo malih i onih velikih maturanata i maturantkinja. Tradicionalna šetnja kroz grad nije izostala, a građani i građanke Bijeljine su sa velikim oduševljenjem gledali buduće srednjoškolce i studente.

Ove godine, u Bijeljini je maturiralo je  svega devet Roma i Romkinja, sedam osnovaca i dvoje srednjoškolaca.

Mirsada Karić, jedna od maturantkinja. Završila je Srednju stručnu školu, te postala tehničar za voćarstvo i vinogradarstvo. Ovo bi možda bila sasvim obična priča, da je Mirsada imala djetinjstvo kao većina njenih vršnjaka i vršnjakinja.

Njena priča je jedna od onih koja ohrabruje, daje nadu drugima i pokazuje da nikada ne treba odustati.

Mirsadu je odgojila samo majka. Otac je ostavio čitavu porodicu još dok je Mirsada bila mala, kaže i da ga se ne sjeća.
Njena majka,  Milena Simikić, vrlo teško je odgajala  nju i njenu mlađa sestru.

Govori nam da je tokom školovanja Mirsada imala stipendiju od Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“ iz Sarajeva, a  dobijala je školski pribor i udžbenike od Udruženja „Otaharin“  iz Bijeljine.

„Samohrana sam i nezaposlena sa dvije djevojčice. Bez  pomoći dobrih ljudi koji su omogućili stipendiju, udžbenike i školski pribor, ne bih mogla školovati svoju djecu“, rekla je Milena.

Pored obaveza koje je imala u školi, Mirsada je često pomagala majci oko kućnih poslova. Znala je pričuvati mlađu sestru, dok je majka bila na nekom poslu. A ona, i pored svega, našla je vremena i da volontira. Kaže  da je oduvjek  htjela da pomogne romskoj djeci, jer je i ona jedna od djevojaka kojoj pomažu. Mirsada je pomagala djeci oko zadaća, a često ih je motivisila onda kada bi izostajali sa nastave da budu redovni i nastave dalje.

Njena komšinica, Marizela Hučić, ima  samo riječi hvale za Mirsadu. Kaže da se u naselju govri sve pozitivno o njoj.
„Jako je ljubazna, kulturna i humana.  Često sa mojom djecom radi zadaću, što je meni kao ženi koja nije toliko pismena, od velike pomoći“, dodala je Marizela.

Tokom školovanja, pored majke koja je bila njena najveća podrška, Mirsadi je puno pomagala i medijatorica za obrazovanje iz lokalne zajednice. Bila je Mirsdina mentorica. Brinula je o svemu i zajedno sa njom radila na tome da Mirsada uspješno završi srednju školu. Kaže da je Mirsadu pratila još od osnovne škole i da sa njom nije bilo teško raditi.

“Bilo je mnogo uspona i padova, bilo je dana kad nisam znala da li ću uspijeti  završiti školovanje, ali sad kad jesam, drago mi je, ali ne samo zbog mene, nego i zbog moje mame koja se odrekla puno toga kako bih zavšila školu. Moja sestra sada ima na koga da se ugleda“, rekla je Mirsada.

U ovom trenutku, Mirsada ima jedan jedini cilj, a to je da se zaposli, kako bi pomogla svojoj porodici.

„Želim da pokažem kako jedna Romkinja može da radi kao svi ostali. Ne trebamo se izdvajati po nacionalnosti. Svi smo mi  jedno, svi smo mi ljudi“ poručila je Mirsada.

Na kraju, svi se trebamo zapitati: postoji li opravdanje za neuspjeh i šta je ono što svakome od nas treba da završi započeto?

Sudeći po Mirsadinoj priči, za uspjeh je potrebna ogromna želja i hrabrost koja nam često nedostaje. Za početak, biće dovoljno da odredimo šta je ono što želimo i koliko nam je to zaista bitno.

Sve ostalo, doći će samo…

(portal-udar.net)