Romski
Neđo Osman je diplomirao Glumu na Filmskoj i Pozorišnoj Akademiji u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Šerbedžije. Glumačku karijeru započeo u romskom Teatru Phralipe iz Skoplja. Od 1995. je zajedno sa Nadom Kokotović osnivač, umjetnički direktor, režiser i glumac u Teatar TKO – Koreodrama / Romano Teatar Köln Osman pored angažmana u Teatru TKO bio je angažiran i u njemačkim gradskim teatrima u Dusseldorfu, Saarbrückenu, Frankfurtu na Majni, Nordhausenu, Kölnu, Nürnbergu. U intervjuu sa Neđom, jednim od rijetkih Roma koji živi na pozorošnim daskama, govorili smo o teatru, politici, sterotipima, mladoj generaciji Roma i mnogim drugim stvarima.
Vi ste jedan od rijetkih, ako ne jedini glumac koji je Rom. Dugo se bavite glumom i sigurno iz vaše perspektive život Roma i Romkinja, koji interpretirate preko vaših predstava, izgleda drugačije. Kako danas, pre svega u Evropi, izgleda život Roma i Romkinja?
-Tačno, ja sam jedan od retkih profesionalnih glumaca Roma iz bivše Jugoslavije. Završio sam Pozorišnu Akademiju u Novom Sadu. Danas postoji nekoliko romskih glumica i glumaca iz tih naših krajeva sa završenom Akademijom. Postoji također nekolio glumaca u Mađarskoj i Rumuniji sa završenom Akademijom za glumu. Nažlost, među njima postoje samo retki koji su se izjasnili kao Romi. Ovo sam dodao, da bi se ipak znalo da postoji nekoliko profesionalnih romskih glumaca, ali se za sve njih jos uvek ne zna, zbog ovog problema. Ovo je moj odgovor na pitanje, da sam jedni romski glumac.
Vaše drugo pitanje: što mislim o danasnjem zivotu Roma i Romkinja pre svega u Evropi?
Moram reći da je na to pitanje jako teško dati kratak odgovor. Taj kratki odgovor bi bio sledeći: živi se, teško, siromašno, kratko, ali i veselo i puno života i različito. Različito kada su u pitanju obrazovani Romi, koji često i ne govore da su Romi, da bi lakše prošli u životu, i jako, jako teško onim Romima, koji bez ikakvog obrazovanja pokušavaju preživeti u Njemačkoj, ili nekoj drugoj evropskoj zemlji, pod stalnim pritiskom latentnog rasizma i ustaljenih klišea.
Ali zivot Roma u evropskim drazavama, je utoliko bolji, jer ne žive u tom neredu, u tom strahu, u toj tužnoj siromastiji i u toj “improviziranoj sreci” u kojoj zive Romi na Balkanu.
Na Zapadu, utoliko je bolji život, jer je i strah i siromstija, kao i sreća, upakirana u šareni papir. Postoji više mogućnosti, da čovek opstane i da sebi i svojoj familji stvori jedan pristojan život, ako se na ozbiljan način integrira u ovo društvu. S druge strane, postoje Romi izbeglice, koji godinama žive “ni na nebu ni na zemlji“. Godinama su u Nemačkoj, a imaju još uvek izbeglički status. Njihova deca govore nemački, idu u nemačke škole, rastu u Nemačkoj, a status im je potpuno neizvestan.
Što se tiče polititičkog i kulturnog života Roma u Nemačkoj, on se svodi na nevladine organizacije, koje vode uglavnom mladi Romi, koji organiziraju s vremena na vreme seminare, diskusije protiv anticiganizma i holokausta, i to jednom do dva puta godišnje. To što nedostaje i čega je nekada bilo, to su programi i organizacije u kojima će se Romi okupljati i družiti i gde će se romstvo i patriotizam širiti podjednako među mladima i među starima.
Opasnost među Romima u zapadnoj Evropi, posebno među mladima, u ovom slučaju u Nemačkoj, je u latetnoj asimilaciji. Na primer, mladi Romi, uglavnom na svim svojim seminarima i konferencijama, diskusijama i razgovorima, govore na nemačkom jeziku. Jedan jako mali broj mladih Roma govori romski jezik, a o istoriji Roma uglavno se informiraju preko interneta a najveći dokaz patriotizma je slikanje sa romskom zastavom. Opasnost za Rome u zapadnoj Evropi je u gubljenju romskog jezika i u neizjašnjavanju svoje nacionalne pripadnosti.
Ima li vaše pozorište i aktivističku dimenziju?
-Pozorište po svojoj vokaciji ima aktivističku dimenziju, jer se bavi čovekom i životom. Naš teatar ima tu dimenziju posebno, jer se bavi temama Roma i što gaji romski jezik uz njemacki. Drugo, ja i moja supruga, koja je reditelj, Nada Kokotović, dolazimo iz tih prostora i dolazimo iz jednog takvog vida rada, angažiranog teatra. Naš teatar TKO u Nemačkoj, samo je nastavak našeg života i našeg rada od ranije. U našem teatru postoje dva pravca, jedan univerzalan ili internacionalni, i drugi, romski.
U Teatru TKO igramo nekoliko tekstova na temu Roma. Pomenuću samo neke aktuelne predstve:
“Rukeli” od Rike Rainiker, tekst o bokseru, svetskom prvaku u poluteškoj kategoriji, Rukeliju Trollmannu, koji nije smio učestvovati na Olimpijadi 1933., jer je bio Sint i zatim je ubijen u koncentracionom logoru.
“Crni kruh” (Schwarzbrot) od Davora Špišica, koji tematizira radnike “na crno” u Nemačkoj, i u kojem jedan Rom, pripadnik nemačke policije, sprovodi mladu ženu iz Hrvatske, bez dokumenata, van Nemačke. Jedan od retkih Roma koji se asimiilirao do mere, da bi bio pripadnik policije, ali koji ne može pobeći od svojih korena i emocija, i na kraju pušta ženu da pobegne po ceni odpuštanja iz službe.
“Ciganska snicla” (“Zigeunerschnitzel”), predstava po tekstu “Stecken, Stab und Stangl” Elfride Jelinek i “Katzenstreu” Stefana Horvatha. Oba teksta tematiziraju ubistvo četvorice Roma/Sinta 1995 u malom austrijskom gradu. Jedan nacionalistički i rasistički ispad pojedinca, pod parolom “Vratite se u Indiju”.
Kada govorimo o aktivizmu, teatru i ulozi glumaca u tome, nedavno smo pisali o tome kako je Bekim Fehmiu glumeći, bio i najveći borac za prava Albanaca. Treba li Romima njihov Bekim Fehmiu?
-Ovo je jako dobro pitanje. Da li nam je potreban neko kao Bekim Fehmiu-naravno da treba.
Ako uzmem u obzir svoj primer i svoje iskustvo, mada retko o tome govorim, ipak je važno reći, zbog specificnosti situacije u kojoj se nalaze Romi.
U Teatru sam odigrao mnogo velikih i važnih uloga, od Otela, Ričarda III, Romea, Magbeta, Edipa, Kreonta, i mnogo drugih uloga, koje svaki glumac sanja da jedanput u životu odigra. Igrao sam na scenama najvećih evropskih teatara, kao što su Burg teatar u Beču, zatim u Minhenu, Hamburgu, Berlinu, Milanu, Amsterdamu, Geteborgu, Malmeu, Parizu… Svojom teatarskom karijerom, mogu slobodno reći, vrlo sam zadovoljan i srećan sam što mi se sve to desilo i što sam sve to odigrao i kakav sam uspeh doživeo.
Kad je film u pitanju, nikad nisam dobio pravu priliku, ni u ono vreme, ni u ovo vereme. Bekima Fehmiua sam lično poznavo i družio sam se s njim upravo zadnjih godina njegovog života. Jednom prilikom mi je rekao: Imaš slicnu sudbinu kao glumac, kao što sam je ja imao.
Kako je moguće da me ne zovu, posebno u filmove sa romskim temama? Ne zovu, jer im je lakše i jeftinije da uzmu amatere, a posebno zato, što nas Rome, gledaju kroz klišee i egzotiku. Jedan od naših velikih filmskih reditelja mi je rekao, u vezi jedne uloge u njegovom filmu, da sam prelep za Roma. To me zabolelo, i danas ne mogu to zaboraviti! Što to zanči?! Da Romi trebaju izgledati kao karikature, sa zlatnim zubima, ali ne kao manekeni.
Igrao sam samo u nekoliko filmova u bivšoj Jugoslaviji: Sabirni Centar, Gorana Markovića, Srpski Rulet, Puriše Đorđevića , nekoliko TV filmova u Makedoniji, kao što je Trst via Skopije i u poslednje vreme u TV seriji PET u režiji Balše Đoga, koji se treba prikazivati od januara. Što se tiče Nemačke, za sve ove godine snimio sam oko 20 filmova, tv filmova i u nekoliko igranih filmova. Sada upravo snimam tv seriju, koja će takđer krenuti od januara.
Znači, da bi mi dobili jednog Bekima, treba biti naravno dobar, ali treba u svakom slučaju neko dati šansu. Problem je ipak i u toj latentnoj diskriminaciji, koja postoji svuda, a nažalost i u umetnosti uopće, pa i na filmu. Oduvek su nas gledali kao amatere i to je naš veliki problem.
Trebalo bi se prekinuti sa praksom snimanja filmova sa romskom tematikom, u kojima Romi samo prose i imaju zlatne zube. Postoje Romi koji ne prose i koji nemaju zlatne zube, a ima mnogo neroma koji imaju razne vrste zuba. Ali, upravo zbog toga, Romi moraju sami to demantirati i moraju raditi samo na profesionalnosti i kavlitetu. Jedino tako možemo promeniti sliku o Romima i promentiti klišee i stereotipe o Romima. A sa tom promenom slike o Romima, možemo se boriti protiv diskiminacije i anticiganizama. Jedino tako i nikako drugačije. To možemo samo mi, a ne neromi.
Vaše predstave radite na romskom jeziku, što nas dovodi do jednog od najvećihj problema Roma-jezik, odnosno njegova standardizacija. Koliko pratite ovaj porces i kako gledate na ono što se uradilo do sada po pitanju romskog jezika i standardizacije?
-Standardizacija jezika je jedan dugotrajan i mučan proces. Mnogi svetski jezici su prošli taj put, od francuskog preko nemačkog i slavenskih jezika. Tako je i sa romskim jezikom. Ali, Romi se sporazumijevaju na jeziku romanes već hiljadu godina, iako su raštrkani po svetu i govore različite dijalekte i se ipak razumeju. Ja sam imao tu privilegiju da putujem svetom od Indije, preko Meksika i raznih zemalja Evrope i da na tim putovanjima susrećem Rome. Na kraju se svi razumemo.
Meni romski jezik u pozorištu nikad nije bio problem, ja sam godinama radio i bio član Romskog teatra Pralipe, gde smo svuda, u celoj Evropi gostovali i igrali samo na romskom jeziku i to sa velikim uspehom. U ovom mom teataru TKO, takođe igramo godinama na romskom jeziku bez problem i sa uspehom.
Svi znamo da je jezik nauka i da nije dovoljno samo govoriti romski i da nije dovoljno samo baviti se pisanjem, nego moraš znati mnogo više od svega ovoga. Mislim da smo stvorili jednu malu grupu Roma lingvista, koji se bave jezikom, i koja će, mozda jdnoga dana doći do cilja.
Problem, kad je romski jezik u pitanju, vidim u tome, da mladi ne govore romski jezik, kao što se i ne izjašnjavaju kao Romi. Na mnogim zvaničnim romskim konferencijama i seminaraima govori se stranim jezikom, a ne na romskim. Kako onda da govorimo o nekakvom stadardizaciji?
U jednoj od vaših predstava, Rukeli, obradili ste život jednog od najpoznatijih boksera, Johann Willhelm Trollmanna. Koliko je bilo teško proživeti ulogu Trollmanna?
-Rad na ulozi proživeo bih jednako, da sam igrao bilo kog Roma, koji je preživeo holokaust i tu golgotu. Nije bilo lako u svakom slučaju. Doživeo sam Rukelija jako emocionalno, jer sam dete partizana, jer sam dete koje je raslo sa pričama o nacizmu, a ne sa pričama o Crvenkapi. To je bio jedan spoj onoga što sam nosio sobom iz detinjstva, od mojih roditelja i od mog romskog naroda, pa sve do Rukelija, koji je imao takvu jednu sudbinu. Pripadao je nemačkom narodu, borio se i osvajao nagrade za nemačku naciju, a na kraju umesto priznanja, dobio je “metak”. Sve me to malo podsetilo i na našu romsku sudbinu, koju smo doživeli u zadnjem ratu u Jugoslaviji. Bili smo pripadnici i stanovnici svih republika, i takođe smo stradali kao i svi ostali, a onda na kraju, nekima smo bili takođe “meta”, ili nedovoljno “njihovi”-kao na Kosovu. U svakom slučaju, igranje na romskom jeziku je za mene jedan poseban užitak i misija. Komad je napisan kao monodrama.
Glavni lik je Trollmanov najbolji prijatelj, a režiserka Nada Kokotović je dodala ulogu Rukelija, te je predstava zapravo dijalog između prijatelja i Rukelija. Vrlo živo i intenzivno sećanje na njegov izuzetno uspešan život i tragičan kraj.
Ono što je zadesilo Trollmanna, kao da se i danas ponavlja u Evropi. Smatrate li da fažizam u Evropi nikada nije bio savladan i da se zbog toga ponovo javlja, što vidimo na primerima Ukrajine, Bugarske, Italije, gdje Rome tretiraju kao za vreme Drugog svetskog rata?
-Ideja nacionalizma oživljava se na ovaj, ili onaj način, više vidljivo ili suptilnije, u mnogim državama Evrope, posebno u državama koje ste nabrojali, ali mislim da točka “usijanja” još nije dostignuta i ne može se reći da su Romi i Sinti tretirani kao u fašističkoj Nemačkoj prije i tokom Drugog svetskog rata. Prije svega, nema logora. Ima šikaniranja, rasizma i anticiganizma. Te pojave su pratioci romskog života oduvek. Ali se nadam da se ista situacija ipak neće ponoviti. Nacionalzam je samo put prema fašizmu, a on je godinama prisutan u mnogim evropskim državama. Neki vole da upoređuju nacionalzam sa patriotizmom. To se ne može uporediti, jer ljubav prema svojoj zemlji, nije mržnja prema drugom čoveku i drugoj kulturi. Upravo zbog ovakvih pojava nazionalizma, ekstremizam i diskriminacija nad Romima nikad nije prestala. Romi se nisu dovoljno osvestili u odnosu na jedinstvo, homogenizaciju i vlastiti patriotizam. Moramo biti jači i moćniji, da bi se suprotstavili ovoj opakoj bolesti, koja nam je celi život zadavala muke.
Kako gledate na nove generacije mladih Roma i Romkinja? Ima tu umjetnika, naučnika, pravnika… Mislite li da su spremni preuzeti odgovornost za svoj narod?
-Ima mnogo mladih Roma i Romkinja koji su završili škole, koji studiraju, koji napreduju i koji skromno uzimaju ulogu u javnom zivotu većinskog stanovnistva. Na žalost, moram konstatirati, da su oni tek u fazi vlastite afirmacije i nemaju niti snage, niti entuzijazma ranijih generacija, da bi uistinu preuzeli vodeću ulogu u životu uopće, a time i u poboljšanju odnosa prema Romima, te promatranju Roma na istom nivou kao većinsko stanovništvo. Mislim da nemaju dovoljno niti snage niti želje, da preuzmu vodeću ulogu. Možda će jednom doći to vreme, u nekoj drugoj generaciji. Nadam se i gorim za time.
Očekivao sam veću hrabrsot, odlučnost, znanje. Očekivao sam da će oni uzeti stvar u svoje ruke, očekivao sam da će oni biti pametniji nego starija generacija. Očekivao sam da će se oni suprotstaviti praksi, da “svatko moze sve”. Nažlost, ne mislim da su spremni uzeti odgovornost. Meni je jako žao da moram govoriti o mladoj gneraciji ovako, znam da će mi zameriti, ali ja govorim ovako zato što ih volim, zato što sam dušom i srcem čekao da dođu i da nastave tamo gde su neki, koji nisu imali ove uslove, postavili temelje za bolje romsko sutra.
Koliko su Romi u zemljama Zapadnog Balkana sazreli u političkom smislu? Jesmo li spremni da se možda politički ozbiljnije angažujemo, ili se nismo još uvek pomakli iz okvira udruženja i organizacija?
-Ne mogu sa potpunim uverenjem i sa stopostotnom sigurnošću odgovoriti na ovo pitanje, ali mislim da su vlastiti interesi i “lično uživanje” u novonastaloj situaciji, još uvijek preovlađujući pogonski materijal u ovoj ozbiljnoj situaciji. Da bi se tako nešto desilo, nije dovonja volja, želja i angažiranost Roma. Za to je potrebna politička volja većinskog stanovništva, njenih političara i institucija. Dok Romi ne budu imali svoje institucije kulture i politike, o ozbnjoj angažiranosti i utjecaju i sudelovanju u životu, ne može biti govora. Može se govoriti samo o ponekim uspesima i individualnim angažmanima.
Romi su sazreli toliko, koliko su drugi to dozvolili i koliko postoji uslova za to. Hoću reći, novo u romskom životu je, da sad imamo nevladine organizacije, imamo veći procenat mladih obrazovanih ljudi, imamo predstavnike u evropskim institucijama i u parlamentima, postoje i romski mediji. To je sve novo, to nismo nikada imali. A sada, kako fukcioniraju te institucije, ili organizacije, kako ti ljudi funkcioniraju, to je veliko pitanje.
Ali to što se vidi, to što je realnost, to što još uvek postoji i pored nekih rezultata i napretka jeste, da Romi i dalje žive siromašno. Romi još uvek prose, procenat neobrazovanosti je josš uvek velik, a diskiminacija je veća nego što je bila. Slika o Romima još uvek pati od stereotipa i klišea: Cigani kradu, lazu i prose.
I sada, ako se pitam, šta dalje sa ovom realnošću, i da li je dovoljno učinjeno da bi život Roma bio uspešniji i lakši-moj odgovor glasi: učinili jesmo, ali ne dovoljno.
Teatar je moćno oružje koje svojim porukama može menjati svest ljudi. Da li ste razmišljali da krente na turniju „Od Vardara, do Triglava“ i šaljete poruke, pre svega samim Romima?
-Teatar ne može promeniti svijet, ali život bez teatra bi bio siromašniji, bez boje i mirisa, bez emocija i entuzijazma. Krenuti na takvu turneju bi bilo jako lepo, i donelo bi nešto lepo nama i onima koji bi došli da gledaju naše predstave, ali nažalost je to “kap u moru” divnih i plemenitih inicijativa i želja. Da bih gostovao od Vardara do Triglava, treba me neko zvati. Za to trebaju uslovi. Da bih širio moć romskog teatra, treba neko da pokaže intereosvanje za to.Teatar ima moć i može menjati svest. To je romski teatar Pralipe pokazao i dokazivao godinama, gostujući po celoj Evropi, i menjajuči sliku o Romima. A kad su u pitanju Romi, prvo treba stvarati romsku teatarsku publiku. Ona nam nedostaje i zato bi trebalo organizirati ovakve turneje, radionice i razgovore o romskom teatru. A sve to bi doprinelo da se izgradi tradicija, publika i profesionalni kadar.
Pored toga što se bavite glumom, radite i kao medijator, radijski novinar, pišete pesme…?
-Da, pišem pesme, verovatno još prije nego što sam se počeo baviti glumom i to je jedan divan beg u vlastitu dubinu i u emocije. Ali i raditi kao aktivista je također plemeniti posao, kojim se zapravo bavim već tridesetak godina. A biti na sceni kao Rom, govoriti romskim jezikom, to je nešto što me ispunjava i i čini ponosnim. Novinarstvom sam se bavio na radio Deutsche Welle 14 godina, vodeći emisiju na romskom jeziku. Nje nažalost više nema, jer nema političke volje, jer nemamo lobi, jer nemamo državu-kako su mi odgovorni objasnili.
Sav moj kretaivan rad, da li je to teatar, film, pisanje poezije, ili rad sa mladima, sve je u službi afirmacije romske kulture i Roma. Mislim da svaki čovek može najbolje predstaviti svoju kulturu i svoj narod, preko svog rada. Ja to upravo činim već godinama. Drugačije ne znam i ne želim.
I zbog toga sebe zapravo predstavljam da sam „prevodilac“ romske kulture.
Na kraju, kada vas možemo očekivati u Sarajevu sa nekom poredstavom?
-To već dugo očekujem… Kad budem bio pozvan, prvom prilikom ću doći. Svejedno da li je povod predstava ili nesto drugo. Sarajevo volim, vezuje me mnogo uspomena, prijatelji, gostovanja sa teatrom, Festival MESS. Kad sam već spomenuo MESS, onda ću reci nešto što mi MESS “duguje”- duguje mi moju nagradu koju sam dobio na zadnjem Jugoslovenskom MESS-u 1991. godine, Zlatni lovor vijenac, za ulogu Leonarda u predstavi “Krave Svadbe” od Lorke sa Teatrom Pralipe. U noći dodele nagrade, igrao sam predstavu u Mostaru, stigao sam u Sarajevo kasno autom, telefonom sam poslao moju zahvalnicu, onda sam bio na prijemu, a sutradan je bila neka zbrka i nisam uspeo otići da je podignem sve do danas… Ona je meni posebno vredna, jer pripada tom zadnjem jugoslovenskom MESS-u. Nadam se da ću je jednom primiti…
Da zaključim, šta sam hteo sa mojim odgovorima na vaša pitanja u ovom našem razgovoru:
Najverovatnije će nekome zvučiti pesimistički, ali ja sam optimista, ali na realnost uvek gledam široko otvornim očima.
Nama Romima nedostaju, u pravom smislu, dve stvari: ozbiljna strategija za narednih 50 godina koja će biti temlj opstanka i budućnosti našeg naroda. Drugo, pametni, obrazovani, iskusni, provereni kadar, bez ikakvih ličnih interesa, koji bi vodili ne projekte, nego narod, ako hoćemo da naša starija generacija mirno spava, a da bi naša deca punim osmehom bila radosna.
Odluka
Čaša je slomljena
Vino se popilo
Snovi su se probudili
Sjećanja su se razboljela
Mrtvi su ubijeni
Živi nestali
Gotovo je sa stidom
Danas sam odlucio
Da postanem Rom!
Neđo Osman
(portal-udar.net)
