Romski
Devetog januara 1968. godine TV Zagreb je emitovao kratki dokumentarni film pod nazivoma „Devalvacija jednog osmeha“ o Arifu Heraliću, rudaru čija je fotografija krasila novčanicu u vreme stare Jugoslavije. Ono što malo ljudi zna, jeste da Arif nikada nije dao dozvolu da se njegova slika stavi na novčanicu, a još manje ljudi zna njegovo ime, da je bio Rom te ga često mešaju sa Alijom Sirotanovićem.
Heralić se digao protiv države i tražio kompenzaciju koju nikada nije dobio. Preminuo je u siromaštvu, usled alkoholizma i lošeg mentalnog stanja koje je bilo posledica njegovog sukoba sa državom. Dokumentarac o Heraliću je prikazan samo jednom na pomenutoj TV stanici koja je ubrzo pod pritiskom države tvrdila da je emitovanje bila greška, a urednik filmskog odseka uskoro je podneo i dao ostavku.
ROMANTIZOVANJE JEDNOG VREMENA
Dakle, na početku treba istaći da socijalizam nije bio ni pravedan, ni savršen kakvim ga danas često predstavljamo kroz nostalgične priče o farmerkama iz Trsta.
Kakav je put kojim Romi hodaju od socijalizma do danas? Sve više degradirajući, usamljen, ponižavajući, zbunjujući. Socijalizam nije bio idealan, ali čini se u poređenju sa događajima iz 90-ih i višedecenijskom tranzicijom, da se naši roditelji, s razlogom sećaju tog perioda uz romantizovanje. Ipak, čini se da je za Rome na Balkanu (pa i druge narode) bilo puno bolje u vreme socijalizma – besplatna užina u školi, besplatna rekreativna nastava, besplatne obuke itd. Za Rome je posebno bilo značajno što je jugoslovenski socijalizam bio u mnogo čemu liberalniji od drugih. Bio je projekat modernizacije koji je doneo besplatno školstvo, zdravstvo, stanovanje i priliku za zaposlenje.
O stanovanju ćemo nekom narednom prilikom, imajući u vidu da mnogi Romi koji su živeli u mahalama u vreme socijalizma, danas nemaju vlasništvo nad zemljištem na kojem žive generacijama i biju bitku oko legalizacije.
Jugoslovenstvo je bilo obećanje pripadnosti, a onda su došle 90-e, i dok se izgovaralo adio Jugoslavijo, sve je grmelo od baruta nacionalizma, a mnogi Romi (pa i ne-Romi) su se pitali – a ko smo sada mi?
ROMI KAO KOLATERALNA ŠTETA
Kada je počeo rat, Romi su bili mobilisani i ne tako retko, poslati na mesta gde je zaista bilo teško – Vukovar, Sarajevo… U trenutku kada počinje rat na Kosovu, Romi su shvaćeni kao pretnja, i od strane Srba i od strane Albanaca. Podaci Saveta za Evropu kažu da je 80 posto Roma proterano sa Kosova. Danas u Srbiji neki Romi i dalje žive kao raseljena lica. Mnogima koji su izbegli, a posebno onima koji žive u zemljama EU, Srbija daje isključivo pravo na takozvani pasoš drugog reda, koji izdaje Koordinaciona Uprava za koji ne važi bezvizni režim. Romi se često žale da su radnici u Konzulatima neprijatni, te da imaju problem, jer ne govore sprski jezik dovoljno dobro. Zločini nad Romima, pa i posledice istog, gotovo da se smatraju kolateralnom štetom i nisu prioritet izveštavanja. Dok se dva naroda bore za opstanak na teritoriji, Romi se bore za opstanak uopšte. Posle 30 godina, još uvek postoji Konik kamp u Podgorici u kojem žive Romi proterani/izbegli, kojima je dobro poznat status apatrida.
Prošle su 90-e i tranzicija je donela novi trend – neoliberalizam. Korona nam je pokazala kako izgleda neoliberalizam na delu. Država nas poziva da vodimo računa o higijeni, dok u nekim romskim domovima nema vode, a ni novca za sapun, vitamine, pregled. Država nas poziva na ličnu odgovornost, u trenutku kada kolektivna odgovornost, obaveza i solidarnost jesu jedini način da se preživi. U isto vreme, na protestu ispred Skupštine Srbije mogli smo da čujemo uzvike „da se vrate migranti i Romi, odakle su došli“.
IMF-ove „REFORME“
Zato sam odlučila da vidim šta to nudi i kako to razmišlja radikalna levica. Oni bi valjda trebali da vide kolektivni klasni problem, ali i rasni. Posebno ako je naziv seminara – Srbija nije kolonija. Gotovo dva sata razgovora, svelo se na prepričavanje teorije Edwarda Saida koju je izložio u knjizi Orijentalizam. Said, intelektualac, agnostik iz palestinske hrišćanske porodice, u svom maestralnom delu naterao je akademski svet da razmisli o izrabljivanju drugih, a rad je dao vetar u leđa i palestinskim aktivistima. On objašnjava kako su Englezi kao izgovor za intervenciju „koristili“ svoju „dobru volju“ da pomognu drugima i tako nametnuli odnose moći globalnog Severa i Juga i za sobom ostavili konfliktna područja.
Kao primer (post)kolonijalizma možemo uzeti Obalu Slonovače u kojoj je izrabljivanje nastavljeno čak i nakon što je dobijena formalna nezavisnost 1960., kada su francuski kolonizatori „otišli“ i nastavili da drže monopol nad lancem snabdevanja po pitanju pamuka i drugih dobara poput kafe, što je vremeno dovelo do strukturalnih reformi putem IMF-a, te deproletarijata i modernog ropstva. Dakle, kolonijalističke sile se nameću kao dobročinitelji – neko ko je „civilizovan“ i ko će pomoći „divljacima“ da uspostave red, da ih nauči da se ponašaju, da upravljaju svojom (?) zemljom i sobom onako kako to „civilizovani“ smatraju da treba.
Nakon, što smo čuli više o svakodnevim primerima kolonijalizma kroz strane investicije u današnjoj Srbiji, istoriji imperijalizma na Balkanu, od Turaka do Austrougara, počela je diskusija. (Srećom nismo se zadržali na pitanju dekolonijalizma, što bi negde i trebala biti suština radikalne levice).
Nažalost, kao što to biva na levičarskim skupovima (ovo kao levičarka teška srca priznajem) oko puno toga se raspravljalo na teorijskom nivou, a malo toga se konkretnog ponudilo. Dobrim delom se debatovalo o tome šta je prava definicija kolonijalizma, šta je kapitalizam, a šta imperijalizam. Gde su granice kojih kolonijlnih sila, ko je periferija, a ko ne?
Tako je jedan učesnik naveo da oni (on i pokret čijeg je deo) imaju naučnu teoriju na svojoj strani za razliku od ovih drugih – takođe levičara. Čudno za levičare da se hvale tačnom, naučnom teorijom i smatraju da je to njihova prednost nad drugima, posebno kada kritikuju kolonijalizam. Pa to je mehanizam kolonijalista, da oni, baš oni uvek imaju tačnu, i pre svega naučnu, ispravnu nepogrešivu, jedinu, pazi sad – teoriju. Reći da je nešto što ti znaš naučno, a što drugi zna/tvrdi nije, je forma usidravanja moći u dvorištu onog koji „nije dovoljno naučan“, pa ga onda i treba „podučiti“ kako da misli, vidi, oseća u skladu sa onim što ti kao kolonijalista veruješ da je ispravno. (post)Kolonijalizam. Ali, avaj.
Naravno, kao što očekujute, glorifikovala se Jugoslavija, kako danas loše živimo, kako je i nećemo glorifikovati? Moja 80-ogodišnja komšinica, Romkinja, sa svojom penzijom jedva pokriva lekove i troškove stanovanja (a gde je tu hrana? A gde vitamini, dezinfekciona sredstva u vreme pandemije?) danas spominje Tita više nego ikada. U Titovo vreme je bilo posla, teškog i mukotrpnog rada, ali bilo je posla. Danas nema posla i zato njena deca danas žive negde van ove zemlje. I baš zato kada „Vučić da“ 100 eura, koje će njeni unuci isplaćivati još godinama (ako se vrate u ovu zemlju), ona glasa za Vučića, a glasanje ne propušta, jer joj taj čin daje osećaj vrednosti. Sprema se za glasanje gotova kao za proslavu Bajrama. I ne, ona ne bi glasala za levicu da je danas prisustvovala ovom seminaru. Ona isto tako ne zna da je Vučić govorio “za jednog Srbina sto muslimana”, jer ona nije tada mogla da gleda tv, a danas toga razgovora o tome na RTS-u čiju pretplatu plaća- nema.
ŠTA BI URADILA LEVICA?
Odlučila sam da postavim konkretno pitanje u nadi da ću dobiti konkretan odgovor: Imajući u vidu da su Romi retko bili deo sindikata u vreme Jugoslavije, te da su uglavnom radili poslove koje ne-Romi nisu želeli da rade koji su bili teški, opasni ili ne toliko cenjeni npr. rad u rudniku, čišćenje ulica i sllično, šta je to što bi levica uradila da se Romi zaista osete da su deo društva? Nisu li Romi, postali posebna klasa? Dobila sam tri odgovora. Odgovor žene je, kao i gotovo uvek, bio najbliži onome gde vidim volju i mogući put do rešenja. Milena Repajić je najpre odgovorila u okvirima standardne „romska dekada“ priče da su obrazovanje, zapošljanja, zdravstvo i stanovanje prioritet. Naglasila je nepovoljan položaj Roma koji je bio nešto manje nepovoljan u vreme socijalizma, ali i dalje nepovoljan. Što je najbitnije, ona je rekla da su afirmativne mere pri zapošljavanju neophodne. I to je ono što mnogi Romi danas žele da čuju. Da neko ko je svesno ili ne, na našem potlačenom položaju profitirao/profitira, jasno i glasno kaže da su te mere neophodne kako bismo ispravili istorijsku nepravdu.
Profesor Jovo Bakić je pitanje sveo na dve stvari – neophodnu proaktivnost Roma u političkom zivotu, odnoso veću povezanost romske zajednice i ne-Roma putem romskih predstavnika i naravno, kupovinu romskih glasova na izborima (doduše pomenuo je da to rade i ostali građani koji žive teško). A kada je jedan od učesnika (ovo bi negde bio i treći odgovor) napomenuo da je sramno svesti pitanje o tome šta bi konkretno uradili na optužbe Roma za korumpiranost, Bakić se branio time da svi, ne samo Romi, to rade i da na ovom seminaru nema mesta za političku korektnost. Bakić je mogao umesto toga da govori o dekolonizaciji, pa tu na primer spomene da treba poraditi na tome kako su Romi predstavljeni kroz nastavni plan i program (setimo se prošlogodišnjeg onlajn časa na kojem se uči pesma Ciganin hvali svoga konja i uz to Romi opisuju kao narod koji više od svega voli slobodu i muzički su vrlo nadareni), ili, ako je već želeo da glorifikuje Jugoslaviju, o ulozi Pokreta nesvrstanih prilikom organizovanja Prvog Svetskog Kongresa Roma, čiju pedestogodišnjicu slavimo ove godine. Dakle, godinama unazad levica govori o Romima samo i isključivo kao o potencijalnim glasačima te se stoga i napominje to da se glasovi Roma kupuju, ili kao o nekome kome je potreban posrednik koji će ono što govore Romi preneti ne-Romima.
PENETRIRANJE U LEVICU
Kad su se pre par godina „kupovali“ glasovi Roma, kolege na mom fakultetu su uveliko pričale da se to ne nudi samo Romima – Još jedna javna tajna. Levica, ili bar jedan njen deo, čak i kada govori o kolonijalizmu, ne vidi koliko je kolonijalizam penetrirao u svesti levičara. Kako to da se levica ne bavi činjenicom koju i sama EU, izgrađena na kolonijalizmu, danas prepoznaje, a to je da gotovo i da nema Roma u javnoj upravi? Kako to da je nama potreban posrednik? Da li levica nas ne razume, ne želi da razume, ili mi možemo imati pravo na prava samo ako neko drugi govori u ime svih nas. Na kraju krajeva, setimo se zaključka Hane Arent, da su upravo određeni lideri jevrejske zajednice nekim svojim delima doprineli Holokaustu?
Ne, Arent to nije govorila jer je bila antisemtkinja. Naprotiv, sama je bila Jevrejka i želela da razume kako je zlo prevladalo. I ne, ja ovo ne govorim jer promovišem anticiganizam, na koji se Bakić nije osvrnuo u svom odgovoru. Mi i danas govorimo o rasizmu nad etničkom zajednicom i tako kroz jezik kategorišemo Rome putem perfidne imaginacije zvane rasa i time nastavljamo da govorimo jezikom kojim su govorili nacisti. Ja ovo govorim jer želim da podsetim da i mi Romi, kao i vi ne-Romi, imamo predstavnike koje često ne biramo (svi) mi. I zato kada desnica, levica, nevladine ili međunarodne organizacije postavljaju predstavnike, vi ne čujete nas. Vi čujete njih, koje vi birate, za koje verujete/tvrdite da mi biramo, a sa kojima vi razgovarate, dok mi nekada i nemamo priliku da slušamo te razgovore koji se tiču nas.
Kada su konkvistadori došli u (čitaj pljačkali, ubijali, silovali, porobljavali, asimilovali, uništavali itd.) Južnu Ameriku, nastala je dilema o ispravnosti ovog čina, ali je brzo od strane teologa ovaj čin opravdan time da oni imaju dužnost da preuzmu njihovu administraciju, jer su oni samo loše naučena deca. Uzimali su prevodioce iz zajednica koje bi potlačili i koristili međusobna rivalstva zajednica na koje su nailazili. Prevodioci su zapravo bili ključni za njihovu pobedu, nekada se i ženili njima, nekada ih dobijali na poklon, te su prevoditeljke poput Donja Marine, zapravo u nekom treutku postale i saučesnice u zločinima. Mikrobi, puške i čelik, kaže Džared Dajmond.
Ne treba zaboraviti i prevodioce. I eto, opet danas imamo neke ljude kojima trebaju prevodioci/posrednici/predstavnici da bi pričali sa nama, čak i kada govorimo istim jezikom, a i smrtonosni mikrobi su tu, a romska zajednica je na većem udaru od većinske. Zato nije dovoljno reći kako Bakić kaže da su i drugi prodavali glasove iz finansijskih razloga. Jedno je biti gladan, pa i biti gladan i razočaran, jer nemaš za koga da glasaš, a drugo je biti gladan, razočaran, jer te predstavlja neko koga nisi birao, bez nade, baš kao i sve generacije pre tebe, jer drugi ne žele da te vide, da te čuju.
VERA U LEVICU
Verujem li još uvek u levicu? DA! Da li ću nastaviti da prisustvujem ovakvim događajima, pa i da privatno podelim savet i brigu sa prijateljima iz levice? UVEK! Bakić je bio u pravu u jednom, a to je da mi moramo biti proaktivniji ako želimo promenu, jer nam je stranka neće doneti. Za razliku od mnogih koji su obećavali da ćemo biranjem baš njih biti punih stomaka i ispunjenog srca, Bakić je rekao da se moramo zajedno boriti, te da stranka nije tu da Romima propisuje rešenja već trebamo kroz naš angažman u političkom životu da ih zajedno stvaramo. I slažem se. Pitanje ne sme biti šta stranka može da uradi za nas, ali svakako moramo pitati stranku kako ona misli o nama pre nego što glasamo za nju ili joj se priključimo.
Ono što Bakić nije rekao, a što ja zaista osećam je da puno ljudi iz romske zajednice više nema nadu, ni u levicu, ni u razne organizacije i pokrete, a ni u državu. Nada je duboko ranjena kada smo shvatili da je preko noći nestalo jugoslovenstvo i da smo ostali sami na vetrometini. Nadu danas ubija neoliberalizam, u kojem smo mi Romi isto što i „dete u ostavi za metle“ Ursule Le Gvin. Svi su svesni da je dete u ostavi, ali i veruju da time što je ona u ostavi, za njih ima više svega na šta su se navikli i čega nisu spremni da se odreknu, te da njihovo više zavisi od njenog manje. Oni koji nisu u ostavi, niti žele da profitiraju od nje, čestu napuštaju taj strašni grad, kaže Le Gvin.
Hoćemo li mi kao društvo ikada napustiti neoliberalizam? U nadi da i mi nećemo postati sopstveni kolonizatori i iz opreza da ne doprinesem nečemu što bi se moglo izobličiti, sačekaću još malo (više) pre nego se razmašem bilo kojom partijskom knjižicom ili bedžom pokreta koji bira naše predstavnike bez da nas konsultuje. Ostajem, kako je rekao veliki Balašević, za svaki slučaj, još uvek samo svoj(a).
(portal-udar.net)
Autorica teksta je Nađa Greku, studentica Međubanodnih odnosa na Centralnom Evropskog Univerzitetu u Beču i BA Sociolog. Radila je i za Regional Cooperation Council (Digitalna Agenda i Berlin Proces) dugogodišnja volonterka i aktivistica u zajednici.
Stavovi izneseni u ovom tekstu su stavovi autorice, koji ne moraju nužno biti i stavovi redakcije portala Udar.
