Romski
Alosman Kombić je ratni vojni invalid iz Gornjeg Rahića kod Brčkog. Jedan je od mnogih ljudi kojima je rat oduzeo sve i koji se nakon rata susreo sa surovom realnošču. Alosman je danas u godinama kada nemoć i bolest postaju svakodnevnica. Za njega i njegovu pordicu niko ne mari. Zaboravljen je i sam, a život mu je svakim danom sve teži.
Život ratnog vojnog invalida
Alosman živi sa suprugom i kćerkom u staroj trošnoj kući. U ratu je gotovo nastradao… Izlazeći iz rova, nagazio je na minu. Izgubio stopalo, i kako kaže, tu se više ništa nije moglo uraditi.
„Pred očima mi je sve bilo crno, nisam ništa vidio, niti čuo. Kada mi se vratio vid, nije bilo stopala… Vrištao sam, tražio sam pištolj. Htio sam da se ubijem. Nisam mogao da vjerujem šta se desilo. Čudno je što i dan-danas imam osjećaj da mi je noga čitava“, prisjeća se Alosman.
Kad se rat završio, Alosman je dobio potvrdu invalidnosti. Tamo stoji da je 60 posto invalid,
ali kaže da mu taj papir ništa ne vrijedi, što govori i Mirsada, njegova supruga.
„Oboje se vodimo ko nesposobni za rad, a moramo da radimo da bi preživjeli. On je invalid, ja imam epilepsiju i jedva sklapamo kraj s krajem. Da ne skupljamo to malo željeza i prodamo, ne znam kako bi izgurali do kraja mjeseca“, govori Mirsada Kombić, Alosmanova supruga.
Sva redovna primanja koju ova porodica ima je Alosmanova invalidnina, koja iznosi 230 KM.
„Kako da ja preživim mjesec sa tim parama? Prije 27 godina sam izgubio stopalo, par godina nakon toga sam dobio dijabetes. Supruga boluje od epilepsije. Ne možemo da radimo, a moramo da bismo preživjeli“, govori Alosman.
Videvši da nema drugog načina, niti nade za bilo kakavu pomoć od države, od završetka rata pa sve do danas, ova porodica ide po okolnim selima, skupljajući sekundarne sirovine. Tako preživljavaju. Tako sistem čovjeka koji je nesposoban za rad, ipak natjera da radi.
„Mnogi su obećali da će mi pomoći, jer sam dao sebe za državu. Ja i dalje čekam da mi pomognu, ali nema nigdje nikoga. Neće ni da me pozdrave kad me vide, okrenu glavu od mene… Ne poznaju me“, govori Alosman.
Tokom rata je, govori Alosman, zaboravio da je Rom, jer to niko nije gledao. Svi su bili isti, kaže on. Sada kada ponovo treba da budu svi isti, Alosman kaže da tek sada shvata koliko ga ponižavaju i koliko Rome odvajaju od ostalih.
„Bezbroj puta su me nazvali ciganom, psovali me, okretali glavu od mene i prelazili na drugu stranu ulice kad me vide. Sve su to ljudi mojih godina, čak i djeca ponekad. Ne znam zašto nas mrze, šta smo im uradili? Ja se samo borim da preživim i da moja porodica ima šta da jede. Bude mi teško kad me neko psuje i vrijeđa samo zato što sam Rom. U ratu sam mogao glavu da izgubim, ali tada niko nije gledao na to da li sam Rom ili ne. Svi smo bili isti i jeli za istim stolom“, govrio je vrlo emotivno Alosman za UDAR.
Novi zdravstveni problem
Pod uticajem dijabetesa, na stopalu je počela da se otvara rana koja polako prelazi u gangrenu. Ljekari su mu rekli, da bi ukoliko se ne poduzme nešto, mogao izgubiti cijelu potkoljenicu.
„Ne znam šta da uradim… Šta ću ako izgubim nogu… I ovako se jedva snalazim. Ovako, makar mogu sjesti u auto i nekako voziti do otpada, snaći se da zaradim koju marku“, govori Alosman .
Midhat Memišević, prvi je Alosmanov komšija. Zajedno su bili u ratu. Za komšiju, Midhat ima samo riječi hvale i divljenja, jer je veliki borac.
„Ja se divim Alosmanu. Svaka mu čast. Zajedno smo bili u ratu, izgubio je stopalo, ali opet svako jutro ustaje u 6 sati i ide da radi da prehrani porodicu. Ljudi koji su zdravi i nemaju problema ne žele da rade, a on se bori svaki dan da zaradi komad hljeba“, govori Memišević.
Borba za kćerku
Uprkos teškoj situaciji i skoro nehumanim uslovima života u kojima žive, Alosman i njegova žena ne žele da njihova kćerka prolazi kroz ono što su oni prošli. Čvrsto su odlučili da je školuju i da kroz obrazovanje pronađe svoj put. NJihova kćerka je učenica sedmog razreda osnovne škole i kaže da joj je dobro tamo. Ima puno prijatelja sa kojima se druži svaki dan. Kaže nam i da bi voljela da jednog dana pomogne roditeljima. Alosman nije želeo da puno razgovaramo sa njom, niti da napišemo njeno ime. Kaže da je ona još uvijek mlada, da ima roditelje koji se bore za nju i da je njeno samo da uči!
Alosman već par godina pokušava da se izbori za novčanu socijalnu pomoć, ili tuđu njegu. 
Borba je uzaludna, jer je svaki put do sada dobijao odbijenicu. U obrazloženju se navodi da ne može dobiti novčanu pomoći, jer već ima primanja – podsjećamo, invaldninu od 230 KM.
Pokušavao je još mnogo toga, ali sve je bilo uzaludno. Alosman je i dalje osuđen da živi i preživljava sakupljajući željezo.
Njegov život nije nimalo lak. Na margini je društva, zaboravljen od svih, natjeran da radi, iako nesposoban za rad. On i njegova supruga su samo primjer onih kojima je pomoć najpotrebnija i za koje država nikada nije našla rješenje. Ovi ljudi su prepušteni sami sebi. Bore se kako znaju i umeju. Dočekati novi dan, za njih je veliki uspjeh! Nakon ove priče, možda se neko i sjeti da pomgne ovim ljudima, a njihovoj kćerki obezbjedi sigurniju budućnost.
(portal-udar.net)
