Romski
Soba posvećena Šabanu Bajramoviću jedna je od najpopularnijih postavki u Nišvill džez muzeju. Za nešto više od godinu dana ovo mesto posetilo je je više hiljada ljudi. Čini se da je Niš napokon Šabanu dao zasluženo priznanje, za svu umetničku vrednost i slavu koju je gradu ostavio iza sebe.
Ova spomen – soba deo je jedinog džez muzeja u Srbiji, koji se nalazi na samom ulazu čuvene gradske Tvrđave.
“Skoro da nema turiste koji nije posetio ovo mesto. I svi znaju za Šabana, on je bio cenjen širom sveta”, kažu u muzeju.
Sociologa i romologa prof. dr Dragoljuba B. Đorđevića ova fasciniranost ne čudi. On je o Šabanu napisao knjigu, koja nosi naziv pevačeve čuvene pesme “Pitao sam malog puža”.
VELIKI KOMPOZITOR
Ipak, iako mlađe generacije zahvaljujući spomen-sobi i spomeniku na gradskom keju u Nišu znaju mnogo o ovom pevaču, oni stariji su tek nedavno shvatili da su bili savremenici velikog i cenjenog umetnika. Šabana je prvo prihvatio svet, a tek pred sam kraj života i karijere zasluženu slavu stekao je svojoj zemlji.
“Nakon što se proslavio na Zapadu, Šaban postaje poznat i u bivšoj Jugoslaviji. Paradoksalno, prvo u Sloveniji i Hrvatskoj, a tek na kraju u Srbiji. Prvi album “Šunen romalen” 1980. godine nije snimio u Beogradu, nego u Ljubljani. Sledeći album snima tek 2000. godine u Mostaru, sa poznatim bosanskim bendom Mostar sevdah reunion. Tek 2006, samo dve godine pred smrt, izlazi album “Romano raj”, snimljen u Novom Sadu”, priča Đorđević. Smatra da je postojala neka vrsta odbojnosti prema Šabanu, kako u beogradskoj čaršiji tako i u rodnom gradu.
Prvi članak vredan pažnje o Šabanu objavljen je u Hrvatskoj 1980. godine.
O njemu je u tada čuvenom “Startu” pisao novinar Darko Hudelist. Anegnota govori da je tada svršeni student, a danas jedan od najpriznatijih novinara u Hrvatskoj Darko Hudelist, nakon tog teksta dobio ugovor o radu u tada najvećem hrvatskom nedeljniku.
Tek dve decinije kasnije, novinari u Srbiji prepoznaju umetničku vrednost stvaralaštva Šabana Bajramovića. Prvi esej koji je odjeknuo u javnosti, napisao je u NIN-u čuveni Bogdan Tirnanić. Zatim njegovo stvaralaštvo zadobija pažnju ostalih, o njemu pišu i književnici Zoran Ćirić, Miljenko Jergović i Boris Dežulović.
„Za nedovoljnu posvećenost medija njegovom radu kriv je i sam Šaban. On je bio složena ličnost. Nije radio na svojoj karijeri, nije imao menadžere.Vreme i svoj vrhunski glas „trošio je“ pevajući na vašarima, svadbama i u kafanama, odnosno na mestima koja svakako nisu namenjena umetnicima“, priča Đorđević.
„Ne zna se tačan broj pesama koje je komponovao Bajramović, ali pretpostavlja se da premašuje 700. Takav poduhvat svrstava ga u velike kompozitore“, ističe Đorđević i pravi paralelu između Šabanovog stvaralaštva i umetnosti Roma.
„To je narod koji ima ogromnu kulturu, ali ona nije sređena, adekvatno zabeležena i izložena. Narod usmenog predanja, bez kodifikovanog jezika, nema dovoljno zapisa iz prve ruke. Tek sada se radi na tome da se ova kultura istraži, sačuva i iznese na svetlost dana“, zaključuje Đorđević.
DOPRINOS KULTURNOM IDENTITETU EVROPE
Multimedijalni umetnik dr Zoran Tairović koji je doktorirao na temu “Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti”, smatra da kultura predstavlja identitet svakog naroda. Ističe da ukoliko želimo nešto da promenimo, onda moramo znati da obrazovanje predstavlja noseći stub tog procesa. Ono bi za Rome moglo postati alatka za osnaživanje i bolje pozicioniranje u društvu kome pripadaju.
“Svaki treći pripadnik romske nacionalne manjine nije zainteresovanom da se angažuje na očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta. Zato mislim da je potrebno akcentovati jedan prioritetni cilj: izgradnju kulturnih institucija“, naglašava Tairović. On smatra da bi ulaganje u kulturu doprinelo razvoju u oblastima obrazovanja, zapošljavanja, zdravlja i stanovanja.
Kultura bi morala da postane mesto odakle se sagledavaju afirmativne akcije, snaga kojom se rešavaju romska pitanja u okviru politike identiteta. Tairović podseća na bogat doprinos romske kulture evropskoj.
“Pre nego što su izgubili interesovanje o sopstvenoj kulturi, Romi su svoj identitet “širili” Evropom. Evropski sistem kulturnih vrednosti i Romi imaju zajedničkih karakteristika. Romi su učestvovali u formiranju Evrope onakve kakva jeste, a u svim njenim padovima, uvek su tražili ono što nosi ideju kreacije i uspeha”, kaže Tairović.
“Romi su još preko tarota prenosili informacije simboličnim slikama, tako su počeli proces obrazovanja i opismenjavana širokih narodnih masa u Evropi. Osnivači prve renesansne škole su Romi, oni su gradili palatu u Kremlju, mnogo takvih građevina, ali to se tada nije zvalo umetnost, nego majstorske radionice koje su radile skulpturu, slikarstvo, sitnu plastiku, arhitekturu”, ističe naš sagornik.
Istorijska uloga ovog nomadskog naroda u istoriji evropskih ideja prvi put se evidentira u epohi rane renesanse. Romska umetnost duboko je utkana u temelje tog vremena, koje je nosilo epitete preporoda i progresa.
„Kolevka renesanse postaje Sredozemlje, a Italija matica okupljanja slobodnih ideja Vizantije, Španije, Francuske, Nemačke. Pored sopstvene romske muzike, Romi su imali i još uvek imaju veliki uticaj u evoluciji flamenko muzike i plesa. Osim flamenka, čiji su koreni u Španiji, nosioci su i mnogih pravaca u muzici: čalgije u Turskoj, Bugarskoj i Makedoniji, trubači u Srbiji i tamburaši u Vojvodini i Mađarskoj. Muzika kod Roma je raznovrsna i komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte“, ističe Tairović.
Pojašnjava kako su neka najveća književna i umetnička dela stvorili Romi, te njih kao umetnike nikako ne smemo povezivati jedino sa muzikom.
„Servantes, koji je napisao ‘Don Kihota‘, autor je čuvene novele ‘Cigančica‘, koja je bila uzor za sve evropske pisce koji su pisali o Romima – za Getea, Puškina, pa i za našeg Boru Stankovića. Drugi veliki pisac romskog porekla Džon Bajan iz Engleske, napisao je u 17. veku knjigu “Hodočasnikovo putovanje“, koja je prevedena i na naš jezik, a za koju, prevodioci kažu da je posle Biblije najprevođenija knjiga na svetu. Za života Paganini, koji je bio Rom, nije bio veliki umetnik. Svi volimo Karavađove slike, svi volimo katedralu Duomo, svi volimo Kremlj, a da li ćemo ih toliko voleti ako znamo da su slikali, projektovali i gradili Romi. Ili ćemo se čudom čuditi likujući stereotipima kojih je teško se odreći”, pita se Tairović.
UMETNIK – DRUGAČIJI POZIV
Ne možemo pisati o umetnosti Roma, a da ne pomenemo Natašu Tasić Knežević, solistkinju opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nataša je i prva i trenutno jedina Romkinja operska pevačica u Srbiji.
„Nikome nije lako kada je prvi u nečemu. Nisam nikada bežala od toga ko sam i šta sam, to je moj krst i moja sloboda u isto vreme, ali biti solistkinja opere je zaista velika čast, pogotovo što sam okružena kolegama i koleginicama koje su mi od samoga početka pružili podršku i toplu dobrodošlicu u kolektiv”, kaže Nataša.
Uspeh duguje svojoj upornosti i podrške koju je imala u porodici. Nije odustala kada su joj na prijemnom ispitu za muzičku školu savetovali da odustane od solo pevanja, jer njena boja kože ne ide uz dela velikih umetnika. Nakon niže muzičke upisala je Saobraćajni fakultet, ali je tokom studija upoznala Jovana Ćirilova koji joj je bio podrška da studije nastavi na Akademiji lepih umetnosti. Njen sopran oduševio je i princezu Jelisavetu Karađorđević, koja joj je omogućila stipendiju ali i ostvarenje sna – da nastupi na sceni Narodnog pozorišta. Podršku koju je dobila od Jovana Ćirilova i princeze Jelisavete opisuje kao nemerljivu.
“Iskrena da budem Rome tada ni niko nije pomagao, sem njih dvoje. Danas je to izuzetno teško, jer je i sam poziv umetnika drugačiji. Uglavnom nismo prepoznatljivi kao profesija u koju treba ulagati, ali ulaganje u kulturu i umetnost je put koji nas vodi ka napredku”, ocenjuje Nataša.
Smatra da je Romima umetnicima u svetu lakše nego na primer u Srbiji, jer veća multikulturalnost doprinosi manjim razlikama svuda pa i u umetnosti.
