Romski
Saška Jovanović je predsjednica i osnivačica Ženske romske organizacije Romni koja postoji od 2010. godine. Fokus ove organizacije je rješavanjem problema Romkinja i Roma u Italiji, ali takođe i pružanju podrške svim grupama koje se suočavaju sa diskriminacijom u ovoj zemlji. U želji da prošire svoj opseg djelovanja, 2014. godine, Saška pokreće organizaciju ROWNI (Roma Women Network Italy), koja ove godine obilježava 5 godina rada. Život Roma u Italiji je po svemu drugačiji, a svi oni koji se bore za njihova prava, suočavaju se sa izazovima koji su drugačiji nego kod nas i u zemljama našeg okruženja. U intervjuu za naš portal, Saška je govorila o svom aktivizmu, Romima u Italiji, njihovoj poziciji i svemu onome što je aktuelno u Evropi vezano za Rome.
Ove godine obilježavate 5 godina od osnivanja organizacije ROWNI i 10 od osnivanja Ženske romske organizacije Romni. Kako vidite prethodnih deset godina tvog aktivizma?
-Organizacija Romni postoji od 2010. godine. Međutim, do prošle godine, tačnije 9 godina, radili smo sa sopstvenim sredstvima. Čist aktivizam… Nismo imali nikakvu mogućnost da dobijemo finansijsku podršku od vlade Italije. Jednostavno, vlada nije željela da nam pomogne, jer Italija ni na koji način ne finansira romske organizacije, tako da smo se snalazili kako smo znali i umeli. Suočeni sa ovakvim tretmanom, radili smo na raznim, uglavnom kao partneri, velikim evropskim projektima. Iako takvi, opet, radili smo na našem nacionalnom nivou i to je bio jedini način da se opstane i da bude živa, ne samo organizacija, nego da bude živ aktivizam, tačnije romski aktivizam u Italiji.
Kako ste već rekli, do prošle godine niste imali nikakvu podršku Vlade Italije, šta se to promjenilo?
-Prošle godine smo prvi put pobedili na nacionalnom konkursu, a zatim i radili na projektu koji je bio finansiran sa samo 30 posto od ukupno potrebnih sredstava od strane države. Mi smo 70 posto sredstava morali da uložimo sami. Govorim o 22 hiljade eura koje nam Vlada Italije još nije vratila. Na sve to, morali smo utrošiti dodatnih 8 hiljada naših para kao samofinansiranje, tako da smo bukvalno u minusu 30 hiljada eura koje nam država još nije vratila. Zbog toga, na državnom nivou, ne želimo više nikada da radimo i nadamo se da će nam država vratiti uloženi novac.
Inače, taj projekat je bio dobro zamišljen i rađen u saradnji sa državnom administracijom i sa drugim Romskim i neromskim organizacijama. Radilo se na pokretanju mreže, saradnji i boljem upoznavanju. Hteli smo na taj način da imamo vizibilnost i da nas druge nevladine organizacije i institucije upoznaju. Administracija projekta nije rađena samo u Rimu, veći i u Torinu, Milanu i Iserniji. Uspeli smo da napravimo Pokret Romi i neromi zajedno se može, koji udružuje 21. romsku i neromsku organizaciju na nacionalnom nivou.
Šta je ono što radite na internacionalnom novou?
-Što se tiče našeg rada na internacionalnom nivou, tu je saradnja sa Evropskom komisijom. Kada je u pitanju naša saradnja sa Ženskom romskom internacionalnom mrežom IRWIN-PHENJALIPE, članice smo mreže i mi predstavljamo Italiju. Lično sam dala svoj doprinos u reorganizovanju stare ženske mreže. Nedavno je u Helsinkiju održan veliki ženski romski internacionalni kongres, na kojoj se ujedno održao i sastanak i na kojem je izabran novi upravni odbor, a dobili smo i novu predsednicu Mreže, Cristinu Raducan. Ja sam izabrana za ćlanicu Upravnog odbora. Postoji konstantna saradnja i komunikacija izmedju članica ove Mreže, razmenjujemo informacije i u toku smo sa svime što se dešava u drugim zemljama.
Znamo da u Italiji boravi veliki broj Roma sa područja Zapadnog Balkana. Imate li podatke o tome o kojem se broju radi i koliko je udio domaćih Roma strosedioca?
-Kako da ne, pa najmanje polovina su italijanski Romi i Sinti. Ima ih najmanje 80 hiljada i prisutni su od 14.veka. Dakle, već nekih 600-700 godina su ovde i nisu nomadi. I oni proživljavaju veliku diskriminaciju. Iako žive u kućama, stanovima, iako imaju italijanska imena, prezimena su im tipična i ljudi iz njihovih gradova čim čuju prezime, znaju da su Romi, i onda ne mogu da nađu posao i slično. Nije bitno da li ste italijanski Rom li Sint, ili Rom iz druge zemlje – problematika je ista. Čak, mislim da se italijanski Romi osećaju gore nego mi, zato što je to ipak njihova matična zemlja. Njima je još gore, jer su ljudi koji su tu stotinama godina, a onda budu isterani, maltretirani, diskriminisani…
O kojem tačnu broju Roma u Italiji govorimo?
-Kažu da je ukupno 160 hiljada Roma i Sinta u Italiji , ali za mene to nije relevantan broj, jer ne znam na koji način su mogli da dođu do njega. To je neki stari broj. Naša populacija rađa mnogo djece. Postoji multiplikacija, taj broj je sigurno porastao, ali pošto nije rađen niti jedan popis, statistika, ostao je taj stari broj. Pored toga, nikada nisu računali na Rome koji su došli za vrijeme ratova u bivšoj Jugoslaviji i na one koji se nisu izjašnjavali kao Romi, nego uvek kao Srbi, Makedonci, Hrvati i Bosanci…
Tako da, cifra je uvijek promjenjiva i možda je duplo veća nego što oni predstavljaju.
Koliko je teško boriti se i predstavljati Rome u aktivizmu, vaš fokus jeste na Romkinjama, ali opet ste aktivistkinja koja se bori za prava i Roma i Romkinja.
-Za mene, kada me neko pita, ja kažem da sam aktivistica i borac za ljudska prava i apsolutno ne delim ljude na Rome, migrante, nerome… Kod mene to ne postoji i uvek sam pomagala osobama koje imaju problem sa diskriminacijom. Inače, u ovom trenutku, zajedno sa organizacijama iz Španije i Finske sprovodimo projekat DISCRIKAMIRA, koga finansira Generalna direkcija pravde Evropske komisije. Projekat ima za cilj da promoviše primene načela jednakog tretmana osoba, bez obzira na njihovo rasno ili etničko porijeklo i to u Španiji, Italiji i Finskoj. Sve to, radi se kroz različite vrste aktivnosti, obuke i podizanje svesti sa različitim ključnim akterima, kao što su advokati, državne bezbednosne snage i organizacije, medijski profesionalci i romska populacija.
Konkretno, kada govorim o Romima u Italiji, boriti se u ovoj zemlji je gotovo nemoguće, jer mi nismo prisutni kao nacionalna manjina. Drugo, mi činimo samo 0.025 posto od ukupnog stanovništva, što znači da smo bukvalno nevidljivi kada se radi o mogućnosti promene. S druge strane, iako nas je tako malo, imamo veliku vizibilnost kada se radi o diskriminaciji. Nažalost, novca za borbu nemamo, a novac je neophodan da bi se borio protiv bilo čega. Mediji nikako nisu na našoj strani, uvek su protiv. Politika takođe ide protiv nas, tako da mi praktično nemamo nikoga da nas podržava.
Kako objašnjavate to što u Italiji Romi čine 0.025 procenta stanovništva, a najvidljiviji su kada govorimo o diskriminaciji? Imaju li Italijani i nekoga drugog da diskriminišu, sem Roma?
-Mi smo najbolji kada je u pitanju glasanje na izborima. Kada je to u pitanju, da bi što više ljudi glasalo za neku političku partiju, a to je desnica, u tom periodu oni nas intenzivno napadaju. Naši mediji, inače privatni mediji, u vlasništvu Pier Silvio Berlusconia, “serviraju” emisije o Romima za „doručak, ručak, večeru“.
Zamislite da najmanje tri puta dnevno gledate emisiju koja govori protiv Roma? Pa koliko god da je neko neosetljiv, nakon nekog vremena, kada tri puta na dan dobija negativne informacije o Romima, normalno je da će početi da razmišlja negativno o njima. Počinje da ih mrzi i misli da su oni krivi za sve, uključujući i tešku ekonomsku situaciju u Italiji. To gledaju i mala deca od 3, 4 godine, pa posle i oni počinju da se ponašaju loše. Ja sam to uvidela na sopstvenom iskustvu, kada su 2015., moja tada trogodišnja kćerka i dvojica sinova, u samo jednoj sedmici bili verbalno napadnuti od strane vršnjaka iz škole.
Naravno, u Italiji postoji i druga grupa koja je diskriminisana, a to su imigranti. Ili oni, ili mi smo na meti kada je u pitanju svakodnevna diskriminacija.
Smatrate li da je ovakav tretman prema Romima od strane medija i političkih partija specifičan za Italiju, ili ipak mislite da i u drugim državama postoji podjednako jak pritisak?
-To ne postoji niti u jednoj državi! Gledam i druge televizije, ali to ne postoji. Tvrdim da to postoji samo u Italiji. I kada razgovaram sa kolegama iz drugih zemalja, oni ne mogu da veruju da postoji nešto tako, kao da im ja pričam bajke. Ne veruju da jedna država dozvoljava da se govore takve stvari, da je govor mržnje toliki i postoje takve emisije. Upravo smo uspeli da sakupimo informacije o događaju koji se desio nedavno i o kojem bruji cela Evropa. Znate o onoj grupi Roma koji je prebačena iz jednog „privremenog smeštaja“ u drugi „privremeni smeštaj“. Oni su bili napadnuti od grupe Casapound koja se smatra ekstremnom desnicom sa fašističko-populističkom matricom, i od strane stanovnika koji žive u tom kvartu grada Tore Maura. Tužilaštvo je odlučilo da pokrene hitnan postupak da se vidi šta se tada dešavalo. To je samo jedan od mnogih svakodnevnih događaja. U prilog svemu ovome, stoji činjenica da administracija Grada Rima ne želi da sarađuje sa romskim organizacijama, a nije želela ni prethodna. Ista grupa Casapound je pre neki dan sa grupom stanovnika iz kvarta Casal Bruciato organizovala proteste protiv dodele socijalnog stana romskoj porodici.
Da li postoji neki specifičan razlog tolikog otpora kada se govori u saradnji sa administracijom Grada?
-Oni uopšte ne žele da pričaju sa nama. Mi za 10 godina rada nismo uspeli da otvorimo vrata dalje od portirnice, a u isto vreme, naša organizacija otvara vrata Evropske komisije i razgovara sa ljudima koji rade u Evropskoj komisiji. Pokušali smo, puno puta tražili sastanke sa osobama koje su u Romskom ureda za tu opštinu, ali ništa. I to nije samo sada kada je dotična gradonačelnica (Virginia Raggi op.a.) na vlasti, nego i u vreme i prethodnih gradonacelnika.
Italija je članica EU. Koliki uticaj ima Unija na cijelokupnu situaciju sa Romima u Italiji?
-Nema nikakav uticaj. Puno puta sam razgovarala sa ljudima iz Evropske komisije i sa ljudima koji odlučuju o romskim pitanjima. Njihov odgovor je uvek bio da „oni ne mogu da utiču, zato što svaka država ima svoju nezavisnost i ne mogu da se mešaju u unutrašnja događanja neke zemlje“.
Da li je to zapravo Evropska unija prema kojoj idu zemlje Zapadnog Balkana?
-Ja sam odavno rekla da kada preostale zemlje bivše Jugoslavije uđu u EU, biće gotove kada je u pitanju finansiranje. Konkretno govorimo o romskim nevladinim organizacijama. Prvo i ono najosnovnije, organizacije neće više dobijati finansijsku podršku. To za Rome neće biti dobro, jer ulaskom u EU, automatski će se zatvoriti svi „izvori”, jer će sve fondacije reći, kada ste član EU zajednice, vi ste dobrostojeća zemlja.
Treba da se pravi razlika između dve stvari, jer smo mi u Italiji zaista pravi romski aktivisti. Ovde skoro ni jedna romska ili sintska organizacija ne dobija novac. Mi moramo da ulažemo naš novac kad želimo da organizujemo nešto. Moja koleginica Concetta Sarachella u zadnje četiri godine organizuje veliki Romski festival muzike i kulture Roma i Sinta, gde svaki put ulaže svoj novac. Malo joj pomognemo mi kolege, malo prijatelji, sve da bi organizovala festival na koji dođe i do 800 ljudi. Na ovom festivalu imamo veliku vizibilnost u medijima i trudimo se da predstavimo romsku kulturu, muziku, kao i naš rad i nove projekte za dobrobit romske zajednice. A da ne pričam kako smo mi u našoj organizaciji u ovih 10 godina organizovali mnogobrojne kongrese i manifestacije.
Sve od našeg novca, nismo dobili ni jedan jedini euro pomoći. Jedna je stvar kada ja spremim svoj novac i organizujem nešto, a sasvim drugo kada mi taj novac neko donira da bi se nešto organizovalo.
Pored vaše, postoji li još neka organizacija i imaš li saradnju sa njima?
-Postoji forum koji se zove Forum Roma i Sinta, koji broji 25 organizacija. Od njih 25, teško je reći da neka radi nešto vidljivo. Ja konkretno sarađujem sa 4 organizacije i imamo tu grupicu koja pokriva 5 gradova – sever, srediste i jug Italije.
Mi zaista verujemo u to i želimo da se održi vidljivost romskih organizacija i da imamo pravo da kažemo nešto. Jer, ako ne radite ništa, nemate pravo ni da kažete nešto, prosto, nestanete. Iako smo ponekad radili za 100 eura mesečno, ili pak naši medijatori koji su radili za 200 eura, imali smo mogućnost da budemo vidljivi i da se borimo za bolje sutra u našoj zajednici. Svaki put kad napišem projekat, pokušavam da ga podelim sa kolegama koji imaju male organizacije, tako da i oni dobiju na vidljivosti u svojim gradovima.
Mediji, politika, vlada – svi otvoreno rade protiv Roma u Italiji, ali vi i dalje radite, i dalje ste aktivistica. Znate i kako se radi u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, celoj Evropi. Koja je razlika u ovome što vi radite i što rade ostali?
-Lepo pitanje! Ja sve radim sama, zapostavljam porodicu i radim najmanje 10 do 12 sati na dan, uključujući subotu i nedjelju, jer nemam novaca. Svako ko radi, treba da bude plaćen, a ja ne mogu da plaćam nikoga, pa zato sve sama radim.
Ovog meseca sam ipak angažovala jednu osobu, Italijanku, da mi pomogne. Novac koji je bio predviđen za mene, kao koordinatorici projekta, ide njoj i ja sam bukvalno 100 posto volonterka na projektu, a sve to samo da bi mogli da kvalitetno radimo. Ona mi pomaže u svemu što se tiče komunikacije, jer italijanski ipak nije moj maternji jezik.
S druge strane, vidim da balkanske organizacije koje nisu u EU, imaju fantastičan tim sekretarica, menadžera, medijatora, osoblja i njima je mnogo lakše, jer mogu da rade posao kako treba. Mogu da kažem da nije lako evropskim romskim organizacijama, jer ne uzimaju novac za projekte. Mi u Italiji radimo bez novca, dok je recimo u Španiji drugačije, jer postoji Segretariat Gitano i novac ulazi direktno u njihovu kasu od strane države i ne ide preko drugih organizacija, ili institucija, tako da oni mogu da rade izuzetne stvari i vidi se njihov napredak u integraciji. Mada je i tamo vidljiva diskriminacija. Mnogo je lakše Romima i Sintima koji žive u zemljama u kojima su priznati kao nacionalna manjina, jer imaju mogućnost da dobijaju novčana sredstva. Mada, mogu da vam kažem da je ipak najbolja situacija na Balkanu, barem što se tiče finansiranja romskih organizacija.
Postoji li nešto što bi poručila na kraju?
-Ja baš nisam dobra za te poruke, nisam filozof, ja sam inžinjerka, tako da, mogu da kažem samo da ne treba misliti da je u EU sve „zlatno“, nego da čovek treba da ceni ono što ima tu gde se nalazi i treba da traži način da se sredi u sredini gde se nalazi. U svakom slučaju, gde god da idete, Italiju izbegavajte, jer Italija nije zemlja za Rome i imigrante.
(portal-udar.net)
