STAV: Društvo nas je naučilo da žrtva treba da se oseća loše, a ne predator!

U pitanju je model koji nije Mikin već model koji smo viđali i viđamo u gotovo svim političkim sistemima, a zbog kojeg generacije dečaka rastu verujući da devojčica mora da ima čistu kosu i suknju, ne previše kratku jer tako „poziva na silovanje“ a da dečake banalne stvari poput nošenja cipela umesto patika čine odraslom osobom, te da se time definiše muškarac.

1038
Miroslav Mika Aleksić

Srbijanska glumica Milena Radulović i njene koleginice, prijavile su Miku Aleksića za seksualno zlostavljanje kako bi zaštitile generacije koje dolaze iza njih, čime su suočile region sa istinom da je ovo pitanje sistema, ne pojedinca ili pojedinke. Podstakle su nas da popričamo sa svojom decom; kolege i koleginice da se otvore jedni/e drugima i mnoge koji/e ne vide problem sa “ponekom vaspitnom ćuškom“ za dete, da se zapitaju: čemu učim dete kroz autoritarni, patrijarhalni model vaspitanja i kako mogu očekivati da kasnije prepozna nasilje i suprotstavi mu se?

Zahvaljujući komentarima na društvenim mrežama, suočili smo se i sa članovima porodice, našim prijateljima, sa strancima (nekad nam vrlo bliskim) koji veruju da „ne skače ker dok kučka ne mahne repom“.

KO JE MIKA ALEKSIĆ?

Arkanov prijatelj, Mika Aleksić je decu iz uglednih (ma šta se pod tim podrazumevalo) beogradskih porodica učio glumi i životu. Roditelji nisu smeli da prisustvuju časovima. Deca su šamarana, išla na umivanje za kaznu, vređana po pitanju njihovog izgleda i intelektualnih sposobnosti. Preko 3000 dece je prošlo kroz tu školu, a neki su tu ostajali i po 10 godina, jer Mika je bio garant za upis na prestižnu Akademiju, ali i da će biti bolji ljudi. Mika ih je tretirao kao vojnike, činio da se osećaju moralnijim i pametnijim od druge dece, jer su čitali knjige pre svojih vršnjaka, molili se Bogu i stvorili pripadnost grupi koja će im kasnije otvarati vrata do posla. Deca su verovala da Mika od njih stvara bolje ljude, a ostanak u Mikinoj grupi činio je roditelje ponosnim. Kako smo skloni da verujemo da je „batina iz raja izašla“, niko nije video problem u autoritarnom poborniku kleronacionalizma koji bi ih često rasplakao, a sada znamo da je neke i seksualno zlostavljao.

Zlostavljanje je moguće jer postoji sistem koji to omogućava, podržava, štiti pa i promoviše. Dakle, nakon Mikine škole, deca su imala mnogo veću šansu da se upišu na fakultet na kojem radi njegova supruga, na kojem rade njegovi poznanici ili partneri njegovih učenika koji poštuju Mikine „neuobičajene“ metode rada, jer veruju da su ih baš one spremile za život. Koristeći eufemizme za Mikine sadističke metode oni (svesno ili ne) postaju deo sistema koji štiti zločinca i omogućava zločin. U pitanju je dakle sistem koji ne stoji na nogama radi jednog čoveka već svih onih koji se ne usuđuju da stave pod znak pitanja vrednosti koje taj sistem nameće, a koje su mnogi od njih usvojili.

SISTEM

Dakle, problem je u sistemu zasnovanom na autoritarnom modelu koji navodno vodi ka rađanju vrline,  a ujedno i određuje šta je vrlina – trpeti nasilje (psihičko i fizičko, vidljivo i ne tako lako vidljivo) pa i primenjivati ga radi većeg dobra. Deca bivaju naučena da je njihovo telo samo alat putem kojeg će doći do statusa prestiža. Mika – muškarac, belac, religiozan, obrazovan, drug elite koji spaja kriminalce i intelektualce. U pitanju je model koji nije Mikin već model koji smo viđali i viđamo u gotovo svim političkim sistemima, a zbog kojeg generacije dečaka rastu verujući da devojčica mora da ima čistu kosu i suknju, ne previše kratku jer tako „poziva na silovanje“ a da dečake banalne stvari poput nošenja cipela umesto patika čine odraslom osobom, te da se time definiše muškarac. Sistem zbog kojeg devojčice grade mišljenje o sebi na osnovu toga kako ih muškarci tretiraju. A svi zajedno uče da moraju da se takmiče, jer je navodno život surov, nema empatije i niko van njihove grupe nije kao oni.

Upravo zbog takvog višedecenijskog učenja, danas imamo ljude koji su produžena ruka zla koje progoni žrtve kroz preispitivanje i/ili negiranje njihovog iskustva. Ovo nam nije strani obrazac ponašanja. Od stigmatizovanja žena koje su silovane u ratovima devedesetih do preispitivanja genocida u Jasenovcu i Srebrenici, kroz neka od sledećih pitanja: koji naziv koristiti (genocid ili ne)?; koliko je zapravo bilo strašno?; da li je zaista toliko ljudi ubijeno?; da li se sigurno baš tako desilo? 

Žrtva ima pravo da govori o svom iskustvu. Mi imamo obavezu da je saslušamo i ispoštujemo tako što ćemo dati prostor njenom iskustvu, onako kako žrtva to želi i tako što je, ukoliko to ne želi, nećemo nazivati žrtvom. Svako preispitivanje žrtve i njenog iskustva je novi vid zločina. I tu često vidimo primere gde pravne i socijalne službe nisu koordinisane, a zakoni ostaju nejasni, pa žrtva doživljava novu traumu prilikom davanja izjave koju nekada mora da ponovi i više puta. Slučaj ovog tipa zabeležen je u Novom Sadu 2019. godine, kada je desetogodišnja devojčica morala čak 7 puta da daje istu izjavu o pedofilu i traumi koju je doživela jer nije bilo koordinacije među službama. Svakodnevne mikroagresije ljudi iz najbliže okoline pokazuju koliko je nasilje, posebno nad ženama, deo naše svakodnevne komunikacije. Kao na primer kada se ženi kaže da je „nikakva bez šminke“ i da je „bolje da se ofarba jer izgleda staro“. Jer u ovako okrutnom sistemu, starost i to posebno starost žene, nije sinonim za mudrost, već se vidi kao slabost u društvu koje je u navodnom stalnom stanju rata, borbe i takmičenja.

Pre par godina smo se prijateljica i ja vraćale taksijem sa Baščaršije, negde oko 22 časa. Ostavili smo prvo nju na njenoj adresi, pa sam na redu bila ja. U nekom trenutku taksista me je pitao odakle sam. Na moj odgovor da sam iz Srbije, rekao mi je: „Jao, šta bih ti radio samo da mi pričaš sa tim seksi naglaskom. Kako bih te j…. Šta bih ti samo radio, razvalio bih te“. Odmah sam uzela telefon i krenula sumanuto da zovem prijateljicu da je kao nešto pitam. Platila i izletela napolje. To su gotovo svakodnevni momenti koje potiskujemo, jer učine da se osećamo grozno. Jer nas je društvo naučilo da mi treba da se osećamo loše a ne predator. Zato što nas je društvo naučilo, da ako i dođe do napastvovanja da je „kriva kučka jer je mahnula repom“. Izletela sam iz taksija, pravila se da zvonim na interfon i pričam sa nekim, bojeći se da ne shvati da živim sama a onda sam trčala do četvrtog sprata kao nikada u životu. Zatvorila sve brave, nisam palila svetlo da ne bi shvatio na kom spratu živim i virila sam kroz ivicu prozora da vidim da li je otišao. Nisam prijavila jer sam bila sama u tom gradu i naučena da sam suviše mala za tako velike borbe. I žao mi je što nisam prijavila.

ZAŠTO ĆUTIMO?

To je samo jedna od hiljade priča koje se ovih dana mogu čuti u regionu. Zašto smo ćutali kada se Jutka slobodno šetao, iako nam je Marija rekla šta je učinio? Zašto smo dozvolili da u trenutku kada je Moniku oteo Malčanski berberin njena majka bude u situaciji da vidi komentare koji su tvrdili da je „ona to tražila jer takve su Ciganke; Sigurno je pobegla i udala se za njega“ itd. Zašto ćutimo na pretnje ljudima koji otvoreno govore o silovanjima unutar crkve? Zato što već decenjama učimo da sistem ne treba preispitivati.

Ne čudi onda što i na izborima glasamo za takve muškarce ili žene koji/koje podržavaju patrijarhat, čije je nasleđe oblikovalo atmosferu u kojoj gradska elita priča o nasilinim, nepedagoškim metodama i seksualnom napastvovanju samo i isključivo dok pije piće sa prijateljima u nekom baru, daleko od kamera. Ali nisu samo pozorišta, već i univerziteti, i druga radna mesta, gotovo svaki javni prostor mesto potencijalne agresije nad nama, nad našim telom i duhom. Koliko je samo silovanja unutar privatnog prostora, za koja žene veruju da neće biti shvaćena kao zločin, jer ih je počinio njihov partner ili član porodice, dobronamerni kućni prijatelj? Trpe i ćute. Na nama je da ih ohrabimo da progovore kada budu spremne.

Nedavno je jedna srbijanska voditeljka rekla da veruje da ona i kolege ne bi bili jednako dobri u onome što jesu da nije bilo Mike. Iako ga osuđuje za seksualno zlostavljanje, ona veruje da su ostale njegove metode jedini put do uspeha. Upravo ovo je najveći problem i istina sa kojom moramo da se suočimo – da mi kao društvo negujemo pogrešno uverenje da su isključivo autoritarno vaspitanje i nasilan pristup jedini način da se postigne kvalitet i uspeh. Zato je na svima nama je da ovaj šok poslednjih dana iskoristimo kao motivaciju za stvaranje nekog empatičnijeg, sigurnijeg okruženja.

Autorica teksta je Nađa Greku, studentica Međubanodnih odnosa na Centralnom Evropskon Univerzitetu u Beču i BA Sociolog. Radila je i za Regional Cooperation Council (Digitalna Agenda i Berlin Proces) dugogodišnja volontirka i aktivistica u zajednici.