Romski
Neki istoričari tvrde da smo već od 2008. u novom poglavlju istorije. U nedavnom razgovoru profesor Džeremi Adelman sa Prinston Univerziteta, rekao mi je da veruje da smo od 1945. do 2008. živeli u vremenu u kom je Amerika bila citiram veliki, neprikosnoveni hegemon, vođa i čuvar liberalnog međunarodnog poretka. A onda je došla 2008. i ekonomska kriza. Desetak godina nakon ekonomske krize zadesila nas je i zdravstvena – CoVID-19 – sa kojom smo se vratili na važnost nacionalne države kada se bavimo problemima globalizacije.
Lideri poput još uvek aktuelnog predsednika SAD-a, Donalda Trampa, počeli su da preispituju ulogu i kompetencije međunarodnih institucija (onakvih kakvim ih je američki liberalizam stvorio) da odgovore na probleme globalizacije. Ovaj novi ciklus u svetskoj istoriji, sigurno će imati posledice i na Romski Pokret koji je godinama u zaplićku između, sa jedne strane nedovoljne želje nacionalne države da se posveti problemima sa kojima se susreću građani romskog porekla, a sa druge strane NVO-izacije samog pokreta i eksploatacije Roma (koji žive u siromaštvu i bore se sa diskriminacijom) radi generisanja radnih mesta za ne-Rome i samoproklamovane romske lidere unutar lokalnih NVO, držanih institucija i regionalnih/ međunarodnih organizacija. Američki izbori mogli bi biti podsetnik Romima zašto je bitno glasati čak i kada se čini da naš glas nije bitan.
U novom istorijskom ciklusu, zemlje se okreću internim problemima, pa tako i Amerika, koja osim CoVID-19 krize pokušava da pomiri svoje proklamovane vrednosti o jednakosti sa sve glasnijim i nasilnijim rasizmom. Ubistvo Džordža Flojda i dokazi o policijskoj brutalnosti kao i činjenica da Trampova administracija i pored svih finansijskih i tehnoloških prednosti neuspešno odgovara na pandemiju, samo dalje podrivaju američki autoritet i zamišljenu ulogu spasioca svih naroda. Iz rezultata samih izbora vidimo da je Amerika duboko podeljeno društvo po pitanju izbora predsednika, ali i po pitanju korona virusa. Naime, Trampovi glasači su mahom glasali na klasičan nacin (fizičkim prisustvom na glasačkom mestu) jer kineski virus kako Tramp rasistički opisuje CoVID-19 nije jači od nacionalne države.
Bajdenovi glasači su mahom svoje pravo na glas ostvarili tako da minimizuju rizik od korone koju zaista vide kao realnu pretnju, i svoje glasove su uglavnom i dostavljali poštom. To je samo jedan od primera koji nam pokazuje podeljenost američkog društva, ali i podseća na podeljenosti unutar naših zemalja na Balkanu. Na primeru Srbije, koja je u periodu izbora umanjila mere borbe protiv korone, a onda ih pooštrila nakon izbora, videli smo koliko je jednom delu Srbije politika bila ispred zdravlja građana. Tako je deo građana, odlučio (bio primoran?) da bojkotuje izbore, a time je omogućeno da vladajuća partija ostane na vlasti. Za razliku od Amerikanaca, mi ne možemo svoj glas poslati putem pošte. Stoga, živimo u vremenu kada moramo odabrati da li izaći na izbore i rizikovati život ili nećemo izaći na izbore i time sigurno povećati svaki rizik po sigurnost i kvalitet našeg života sve do narednih izbora.
KO JOŠ ČITA PROGRAM STRANKE?
Vratimo se na Ameriku. Ni Amerika, a ni mnoge druge zemlje sveta, nemaju više volje da se bave problemima drugih zemalja a često ni zajedničkim problemima. Trampova administracija je svedok za ovo – od povlačenja iz SZO do povlačenja iz Pariskog Sporazuma. Ipak, problemi poput CoVID-19 i ekološki problemi, zahtevaju odgovor za koji će biti međunarodni, ne samo odgovor nacionalne države. Stoga, pitanje koje se postavlje više nije šta će učiniti Tramp već šta će Bajden uraditi, za Ameriku ali i za ostatak sveta? Na ovo pitanje nije jednostavno odgovoriti imajući u vidu koliko malo je Bajdenova kampanja bila posvećena ulozi Amerike na međunarodnom nivou.
Čitava kampanja bila je posvećena boljem životu Amerikanaca, nadilaženju internih podela, pobedi nad rasizmom, zacelenju rana. Jedna od retkih međunarodnih tema bila je zaštita životne sredine. Dakle, ako se pitamo da li je dobro što je Tramp izgubio, odgovor svih koji verujemo u jednake prilike, dijalog, te prava žena i svih ostalih manjina koje je Tramp u svojim govorima ponižavao, je DA. A da li je dobro što je Bajden taj koji je pobedio?
To još uvek ne znamo. Ukoliko pogledamo Bajdenove izjave koje je se tiču međunarodnih odnosa, čini se da će Bajden biti ujedno i Tramp i Obama. Tramp u smislu fokusa na internu politiku pre svega. Obama u smislu lepih reči, pitkih fraza i malo učinjenog za narode koji željno iščekuju da američki liberalizam ili bilo koji drugi izam reši njihove lokalne patnje, od Palestine do Kosova. Obama u smislu da će se ipak posvetiti nekim međunarodnim problemima, kao na primer pitanju očuvanja životne sredine. U svom radu sa Sandersom, Bajden je pre svega prioritizovao povratak SAD u Pariski Sporazum. O drugim oblicima međunarodne saradnje i američkom intervencionizmu, gotovo ni reči. Ipak, u svojim izjavama Bajden potvrđuje da je on hibrid Trampa i Obame. Npr. Bajden ne podržava povratak američke ambasade iz Jerusalema u Tel Aviv, ali je za otvaranje konzulata u Tel Avivu. Dakle, možemo očekivati ponešto od Trampa i ponešto od Obame. Čini se imaće pune ruke posla radeći na internoj podeljenosti američkog naroda, pre svega na zaceljenju podela izazvanih rasizmom, ali i na sistemu zdravstvene nege koji je Obama promovisao a kojem se mnogi Amerikanci protive smatrajući ga socijalističkom intervencijom u kapitalističkom raju, koja je preskupa.
Ipak, na ulozi Amerike kao spasioca svih drugih naroda, kako tvrdi i profesor Adelman u svom nedavnom članku, čini se Bajden neće toliko raditi, jer je ta era završena, ali će se svakako više oslanjati na tradicionalne saveznike nego Trump. Sigurno je da će reagovati izjavama, umerenijim i saosećajnijim od Trampovih, ali opet nedovoljnim da se pomogne ljudima u nevolji, poput migranata čija deca umiru pokušavajući da pređu Mediteran. To nas vraća na pitanje koje se tiče izbora u zemljama Balkana, a posebno na glasove Roma.
Vrlo je bitno upoznati se temeljno sa programima stranaka za koje glasamo, a pre svega prepoznati zašto je naš glas bitan, čak i kada se čini da drugi kandidat nije „mnogo bolji“ od prethodnog. Za Afroamerikance na primer, koji su doživeli policijsku butalnost, koji svoju decu poslednje četiri godine odgajaju u strahu, Bajden jeste bolja opcija od Trampa. Tako i naši Romi, koji često žive u strahu i osećaju se kao građani drugog reda, moraju videti izbore kao način da se promeni višegodišnji status quo unutar romskog pokreta i naših svakodnevnih života, na lokalnom pa i na regionalnom, međunarodnom nivou.
UKLJUČIVANJE MANJINA U VRH POLITIKE
Možda jedina pobeda ovih izbora jeste izbor Kamale Haris, prve žene, uz to pripadnice etničke manjine za podpredsednicu Amerike. Svet će po prvi put videti ženu na ovako visokoj poziciji od velikog značaja. Ovo je veliki šamar za onu polovinu Amerike koja je i na ovim izborima stala uz kandidata kojem je seksizam deo svakodnevnih pošalica. Takođe, za pripadnike etničkih manjina, ovo je dokaz da rasistički narativ koji je Tramp koristio kao veslo do pozicije moći, može biti pobeđen. Ulogu Kamale Haris ne treba svesti isključivo na simboličku vrednost žene, pripadnice etničke manjine u visokoj politici, što mediji širom sveta u ovom trenutku rade. Što se tiče stavova o ulozi Amerike na međunarodnoj sceni, Kamala je neko ko nije prezao od toga da (pa i putem twittera) osudi Saudijsku Arabiju i Kinu u situacijama kada su ove zemlje kršile ljudska oprava.
Čini se da je njena retorika bliska američkom liberalizmu od pre 2008. Ostaje nam da vidimo u kojoj meri će feminizam i inkluzija manjina u procese donošenja odluka humanizovati politiku i oblikovati ulogu Amerike na globalnoj političkoj sceni. Zemlje Balkana bi trebale pratiti ovaj trend većim uključivanjem Roma i Romkinja u visoku politiku, ali i javnu administraciju. Time bi procesi donošenja političkih odluka i formiranje stavova na državnom nivou bili bogatiji za jedno novo iskustvo, drugačiju perspektivu koja bi ukazala na goruće probleme nejednakosti u društvu kojih često politički establišment nije svestan.
Ovo uključivanje Roma i Romkinja ne sme biti, kao što je to do sada bio slučaj čisto radi zadovoljenja EU, međunarodnih institucja i glasova koji kritikuju vlast. Uključivanja forme radi su do sada Rome koštala preskupo. Upravo ova estetska uključivanja dovela su na vlast romsku elitu koja se ograđuje od odgovornosti za iskustva svoje zajednice, dok na makijavelistički način čuva fotelju do penzije (a imajući u vidu kako se podiže prag godina potreban za odlazak u penziju, za neke to znači do groba) dovodeći u pitanje legitimnost drugih Roma kao predstavnika naroda. Slično kao što je Tramp uradio na ovim izborima, dovodeći u pitanje validnost izbornog procesa, romska politička elita u regionu svojim postupcima sve češće dovodi u pitanje validnost romskog pokreta. Sa druge strane, ovaj način političkog liderstva Roma se neretko može uočiti i u izjavama nekih od pretendujućih lidera iz novih generacija.
BUDUĆNOST ROMSKOG POKRETA NA BALKANU I (AMERIČKI) IZBORI
Ako smo u novoj istorijskoj fazi, koji će to novi izmi zameniti američki liberalni internacionalizam? Da li je regionalna saradnja rešenje? Za Balkan se čini da jeste, barem prema milionima eura koje naše vlade i EU ulažu u projekte regionalne saradnje. Regionalizam bi mogao iznedriti rešenje za probleme sa kojima se romska zajedinca suočava a na koje nacionalne države nisu uspele da odgovore do sada.
Najveća zamerka regionalnim naporima svakako jeste upravo to što regionalni projekti pre svega potenciraju inkluziju Roma kao stavku na putu do EU. Romi tako postaju samo stavka pri zatvaranju poglavlja a zaboravlja se da su Romi jednako građani kao i svi drugi građani, i da te države imaju odgovornost da u skladu da vladavinom prava učine sve što je potrebno kako bi Romi uživali jednaka prava i standard života kao drugi građani. Pored toga, zemlje regiona su sklone političkom flertu sa zemljama poput Rusije, Kine, Turske i Saudijske Arabije, stoga bilo kakvo odstupanje od EU puta (što u slučaju naših zemalja nije nemoguće) značilo bi da prava manjina više nisu prioritet na dnevnom redu vlada. Posle par godina regionalih napora, koji čini se vrlo sporo daju rezultate, možda je vreme da pogledamo svet na neki drugačiji način ili kako kaže Hana Arent, da mislimo bez da se oslanjamo na gelendere. Sasvim prikladan savet imajući u vidu strah i nedostatak političke imaginacije u zamišljanju budućnosti romskog pokreta.
Nova istorjiska faza bi mogla značiti da će se romski pokret uskoro naći u prilici da se pomeri od NVO-izacije (koju regionalizam nije ni pokušao da savlada) ka suverenom pokretu, koji neće služiti kao mašina za kreiranje poslova neromima i romskoj eliti već kao pokret koji vode građani na bazi međusobne solidarnosti i saosećanja sa (drugim) Romima. Za kraj, ovih dana se postavlja i pitanje gde će Tramp biti posle izbora. Možda ga vidimo opet na sledećim izborima. Do tada, setimo se da oni o kojima se priča nose određenu moć.
Možda je vreme da manje pričamo o Americi, a više o našim izborima. Upravo to što ne pričamo toliko o našim izborima, u poređenju sa time koliko pričamo o američkim, pokazatelj je da se osećamo nemoćno i da naše pravo na izbor ne vidimo kao građansku moć. Baš zato smo i svedoci da neki članovi romske zajednice, primorani zbog neuslova u kojima žive, a ohrabreni beznađem i nepoverenjem u dosadašnje lidere i politički sisitem, prodaju svoje glasove. Kada vratimo veru u sistem i kada budemo glasali (jer imamo za koga da glasamo, makar to bilo i manje zlo od prethodnog kao što je to donekle bio slučaj u Americi) promeniće se romski pokret. Ne samo u smislu ljudi koji ga predstavljaju već i u smislu vrednosti kojima će pokret – lideri i građani zajednički težiti.
Stavovi izrečeni u ovom tekstu su stavovi autorice i nisu nužno i stavovi redakcije portala Udar.
Nađa Greku je je studentkinja Međunarodnih odnosa na Centralno Evropskom Univerzitetu (CEU) u Beču i BA Sociologinja.
(portal-udar.net)
