Romski
Oduvek me zanimalo šta se desi ljudima pa postanu intelektualna elita građanske provenijencije koja uredno i neumorno u tri smene kalibrira svačiji potez i kao žiri u Zvezdama granda ocenjuje nečiji rad, da ne kažem pevanje?
Ovo je pitanje na koje ne postoji odgovor. Zapravo, ja ga nemam, a smatram se korisnikom javnog prostora što mi daje legitimno pravo da se pitam.
Ne zna se odakle dolazi, ni kada je nastao. Taj zajebani elitni deo društva, haman kao oni Ljudi u crnom. Kao da poseduju poligraf za inelektualno-građansku (ne)ispravnost, pa kad nečiji puls malo više zaigra, objavi se uzbuna. Pali se crvena lampa, nastane virtelni haos, Matrix poludi, a ljudi uzimaju kokice i spremaju se za još jednu epizodu sudara titana.
Dođu oni tako s vremena na vreme, dignu prašinu, umire se, pa se opet pojave. Znaš da su tu, kao Sauronovo oko u Gospodaru prstenova. Oduvek su tu, provlači se kroz sela i gradove, na lokalnim vašarima, sjelima, svadbama, okruglim stolovima, raznim portalima, twitterima i faceboocima.
Zadnji put su se pojavili kada je objavljen spot Hejt SLOVEni, još ste živi? Nadigli se ljudi da kritikuju što nam se fašistički narativ uvukao u svakodnevni život, što se potpuno stopio s nama i što više i ne primetimo kada ga upotrebimo. Ovo je tačno, časna pionirska – kunem se na Dan smrti Druga Tita. Pa hej, mene su nedavno opleli, ubili i rukama i nogama što sam se drznuo dirnuti u Dubiozin tekst gde se kaže da nam je svima život postao “ciganija”. Kažu: kakve veze to “ciganija” ima s Romima?!
Naravno, drugari iz Dubioze su odradili svoje i pokazali koliko su veliki – uputili su izvinjenje. A onda je nastao još veći problem: kako je Dubioza sebi dozvolila da padne pod pritisak tamo nekoga što hoće da “stekne slavu preko noći”?
Nejse, to oko spota Hejt SLOVEni je eklatantan primer da sa nama definitivno nešto nije u redu. Nejasno je kako je moguće da spot generiše još veći govor mržnje, a istovremeno se nadigne građanska kuka i motika da kritikuje njegov sadržaj, a spot po njihovim merilima, potpuno promaši temu, ideju, misiju, viziju. Eto, izvin’te na mom francuskom, ali ovde nešto debelo smrdi.
Novi momenat, koji je još uvek aktuelan, tiče se nove gradonačelnice Sarajeva, Benjamine Karić Londrc.
Od kako je stupila na dužnost, niti jedne konstruktivne kritike na njen rad i postupke video nisam, sem otvorenog pitanja (zbog kojeg trpi reperksusije) koje je uputio kolega novinar Eldin Hadžović.
Postalo je jako neugodno i neukusno koliko se taj bahati podsmeh proširio po internetskoj vaseljeni. Shvatam da je neobično, shvatam da nismo navikli na ovakav PR pristup i na svakodnevnu prisutnost neke osobe, pogotovo osobe koja je na javnoj funkciji. Shvatam sve, samo pobogu ljudi, pustite ženu da radi. Kada opere neki million za EYOF i kupi tortu od 25 KM i pošalje direktorici KCUS-a, svi ćemo joj se natovariti na kosti. Do tada, hajde da je pustimo da radi.
Kada smo kod toga, zaista mi nije jasno čime nas to ugrožava što voza biciklo, razvija pitu i pravi baklvu? Uostalom, ko kaže da je to što radi jeftin populizam? Ko kaže da je to što ona radi preterano, neukusno, prenaporno? Ko kaže – Vi? Evo, grohotom se smejem…
Jasno je meni da je kritika zdrava, da je potrebna, poželjna u demokratiji. Isto tako, jedno je kritika, a drugo je podsmeh. Uostalom, šta treba da se desi i šta žena treba da uradi da bi sve bilo po merilima intelektualne elite građanske provenijencije? Da radi svoj posao? Ok, hajde da joj damo priliku da radi svoj posao.
Ja nekako verujem da smo svi na istoj strani, samo različito tumačimo svoje uloge. Puno je tu nekih sitnih, nevidljivih detalja koji definišu ono što izlazi iz nas kao rezultat naših misli. Složen je to proces. Kroz njega stvaramo našu realnost, našu mapu sveta iz čije udobnosti posmatramo svet oko sebe ubeđeni da je naš stav, naša kritika ispravna, neoboriva i nepodložna reviziji. A zapravo, čitav život živimo i na kraju nikada ne shvatimo da nismo bili u pravu. Naša predstava sveta koja je nastala kao rezultat naših uverenja, naših vrednosti, odgoja, obrazovanja, uticaja društva, religijske i političke orijentacije, porodice, muzike, ulice, knjiga koje smo čitali, je samo naša i nikako nečija druga.
Zar vas ne čudi što dvoje ljudi potpuno različito doživljavaju spot Hejt SLOVeni? Zar vam nije neobično što su ljudi oduševljeni time što se pojavila osoba koja je stalno prisutna u javnosti i oni koji to smatraju populizmom. I jedni i drugi su u pravu i samo za sebe i one koji dele njihovo mišljenje. Nema ispravnog i neispravnog gledanja na stvari.
Na mestu gde je danas Benjamina Karić Londrc bili su pametniji i manje pametni ljudi od nje. Isto tako, u vreme tih pametnijih i manje pametnih, bilo je onih koji su kritikovali i nametali stavove. Svi oni (evo sada i ona) su dobili priliku da ostvare svoju viziju boljeg Sarajeva. Šta će na kraju biti – videćemo, od nas neće pobeći.
I ovde zapravo nije reč o gradonačelnici Sarajeva, niti o spotu Hejt SLOVeni. Reč je o nama. Nekako sam ubeđen, a deo mene uporno odbija da veruje, da različito reagujemo na promene koje se suštinski razlikuju od nekog ustaljenog, vonjavog mediokritetskog ponašanja u kojem plivamo decenijama. Isto tako, sve ono što se dešava tamo negde u svetu je primer, dok je kod nas populizam.
Danima se zna govoriti kada neki ministar u Švedskoj ili Austriji ide autobusom, ili bajsom na posao, a ovde je to populizam. Razumem i to. Ovi što su uveli onaj vonjavi standard gde se ne talasa, dobro su nas utrenirali. I nekako po deafoltu reagujemo kada neko iskoči iz matrice.
Čim sam seo za računar i počeo da pišem ovaj tekst, u svest mi se uvukla narodna priča Svijetu se ne može ugoditi. Na trenutak sam se vratio u 1990. i moj drugi radzred osnovne škole. Mudri su ljudi odavno shvatili i kroz priču ispričali da niko, nikada nije svetu ugodio. Uostalom, sve ono što je usledilo kada sam ušao u 3. razred, bio je rezultat nametanja nekih stavova za koje su neki smatrali da su jedini ispravni.
I zato, hajde da se naredni put, pre nego što nekoga proglasimo populistom (ili bilo šta drugo), setimo da je naš stav, samo naš i da ga ne pokušavamo nametati. Budimo spremni da prihvatimo činjenicu da će nas neko podržati ali i ismejavati i proglasiti budalom. Sazrevanje ne dolazi kada napunimo 18, već kada shvatimo da nismo sami, da živimo sa milion drugih ljudi koji nisu čitali iste knjige kao mi, niti slušali Metallicu i gledali Ratove zvezda. Zar se treba smejati onima koji slušaju Cecu i čitaju šta znam, Smiljana Morija ili roman Tijane Ajfon. Ma ne… To je njihov svet i to treba poštovati.
Odavno sam shvatio da svet tako funkcioniše. Uvek ću prihvatiti kritiku na ono što kažem ili napišem kada me ona stvarno navede da osvestim nešto novo kod sebe i kada me navede da shvatim da sam u nečemu pogrešio. Prihvatam sve osim onih “divi mu glave, ‘ta će on” kritika. Ako hoćemo da menjamo svet oko sebe, trebamo upravo krenuti od sebe, a prvi korak je da zdravo i bez taštine prihvatimo svoje greške kojih možda nismo svesni.
Stvar koja me hrani i ohrabruje je što znam da postoji verovatnoća da će barem jedna osoba shvatiti ovo što sam napisao i osvestiti da treba nešto da promeni kod sebe. Za mene je to definicija uspeha. Ne postoje ti lajkovi i šerovi koji to mogu zameniti.
Živi mi bili i May the Fourth be with you!
(Portal Udar)
