Zašto građani ne mare za demokratiju

Na pitanje šta je demokratija, većina sagovornika slično odgovara: „Demokratija je sloboda da biraš kako živiš i ne razmišljaš o novcu“, a o suštini demokratskog društva, većina govori samo o pukom preživljavanju uz poruku: „Gde nema posla, nema ni demokratije“.

Već na početku se dolazi do zaključka da je za mlade u Srbiji demokratija nedosanjani san. Opterećeni teretom svakodnevne egzistencije, dok „ vagaju“ da li da plate račune ili  registruju auto, pod pritiskom i strahom od gubitka posla, umorni od traženja novog,  Nišlije ne mare za osnovno značenje demokratije.  Pojašnjenje šta se dešava sa demokratijom u Srbiji, rešili smo da potražimo i u nevladinom sektoru.

„Volim demokratiju i rado je se sećam“ , ovim rečima stanje u Srbiji objašnjava Danijel Dašić, programski direktor Nacionalne koalicije za decentralizaciju. „ Za demokratiju smo se izborili pre skoro dve decenije, ali smo je usput zagubili. Za to su krivi i političari i nevladine organizacije, jer su se svi zajedno udaljili od običnog malog čoveka“, kaže Dašić.

On kao jedan od razloga za otuđenje vidi i to što se organizacijama smanjio broj donatora. Ipak, kaže da to nikako ne sme biti opravdanje za to da posle skoro tri decenije nevladinih organizacija u Srbiji, većina građana njihovo delovanje i dalje ne prihvata.

„Dužnost aktivista bila je da se približe narodu i steknu poverenje. Na uličnim akcijama ljudi neće da sarađuju ako kažemo da smo nevladina organizacija. Moramo da se predstavimo kao udruženje građana, da bi popričali sa nama“, ističe Dašić. „ Nevladine organizacije trebalo bi da imaju ulogu prevodioca između vlasti i naroda, a umesto da prevode, mi njih često ne razumemo. Birokratski jezik koji koriste kod donatora zadržali su i kada se obraćaju ljudima, a to onda deluje nerazumno i elitistički“, smatra Dašić.

Novinarka Sanja Janačković godinama sarađuje sa civilnim sektorom. Kaže da je velika  šteta što mnoge dobre ideje i akcije koje sprovedu prođu nezapaženo, upravo zbog loše medijske promocije.

„Predstavnik civilnog sektora dužan je da jasnim jezikom objasni građanima koja je svrha projekta i gde je utrošen novac. Nisu novinari dužni da prevode sagovornike. Ponekad, kao na televiziji, to nije ni moguće. Program umesto agenda, učešće umesto participacije, događaj umesto iventa, građani umesto recipijenti i sve će biti mnogo jasnije“, predlaže Sanja.

„Potrebno je izgraditi mostove saradnje između nevladinih organizacija i građana. Najveći uspeh bio bi da ljudi shvate da smo mi njihovi najveći saveznici i da bez dobre međusobne saradnje nema demokratskog društva“, kaže Dašić. Ističe da u Srbiji stalno raste broj nevladinih organizacija, ali da je sve manje onih koje svoj posao obavljaju kako treba.

„Čini se da su devedesetih godina, kada smo se borili za demokratiju, nevladine organizacije bolje radile svoj posao. Nije bilo rasipanja energije i sve su imale cilj da obezbede slobodno društvo i bile su prepoznate kao pravi nosioci građanskih želja“, kaže Dašić.

On smatra da nevladine organizacije nisu bile dovoljno glasne ni kada su  samo nekoliko godina nakon promena, „političke partije počele da zarobljavaju državu“.

„Demokratija bi trebalo da bude smisao bavljenja politikom, dok bi političkim partijama javni interes morao biti najvažniji. Partije godinama privatni interes stavljaju na prvo mesto, i onda nastaje politikanstvo“, objašnjava Dašić.

„Iako nikada nismo imali veći broj političkih partija i nevladanih organizacija, građani se sve više okreću građanskim pokretima. Razlog za to je što jedino kod njih vide interesovanje za život običnog čoveka, ili što bi se birokratskim jezikom reklo delovanje na lokalu“, kaže Dašić.

„Mi trenutno imamo partokratiju, odnosno za sve u zemlji funkcioniše po odluci političara. Građani moraju da se pitaju za stvari koje se njih lično tiču“, naglašava Dašić.

U demokratskom društvu građani moraju znati koja su njihova prava. Zato su u Nacionalnoj koaliciji promovišu publikacije koje građanima objašnjavaju kako da se postave u datim situacijama. Jedna od tih publikacija je i „Znaj svoja prava“ koja pokazuje koliko je veliko neznanje građana o ličnim pravima u različitim situacijama.

Trenutno rade i na brošuri koju će deliti stanovništvu na selu, u delovima Srbije gde se ljudi bore da sačuvaju svoje reke.

„U Srbiji je aktuelan problem izgradnje mini hidro – elektrana.  U selima se pojavljuju neki investitori koji žele da naše reke stave u cevi.  Pripremamo brošure gde će građanima biti pojašnjeno kada neko sme i sa kojim dozvolama da gradi u njihovoj lokalnoj zajednici. Birokratiju jedini možemo pobediti birokratijom“, kaže Dašić.

Za sociologa Đokicu Jovanovića demokratija u Srbiji nije ni postojala. Kaže da je čak u jednopartijskom sistemu bila veća  participativna demokratija, odnosno sloboda odličivanja, nego što je imamo nakon demokratskih promena.

“Baš ta strana demokratije gde se pita mali čovek za osnovne stvari u svojoj lokalnoj zajednici, zaboravljena je dok se borimo za debatu i slobodu govora”, kaže Jovanović.

„Činjenica je da je 2000. godina  trebalo da bude naša šansa da otvorimo vrata demokratiji, ali akteri javnog života tada nisu shvatili da se ona ne može dekretom doneti i preko noći sprovesti. To je proces učenja koji smo mi zaobišli“, smatra Jovanović. Demokratija jednom društvu ne donosi samo benefite, jer građanin koji punopravno učestvuje u odlučivanju preuzima odgovornost za poslednice, podseća Jovanović.

„Socijalnistički savez javnog naroda za vreme jednopartijskog sistema bio je primer demokratije, jer su se tu donosile odluke od lokalnog isteresa. Tada se narod pitao gde će se graditi vodovod, škola – a danas građane niko ništa ne pita“, ističe Jovanović. „ Od socijalizma uzeli smo samo najgore – nedomokratsku kulturu, autokratsku svest i naviku da stvaramo kult ličnosti, dok smo odrekli besplatnog školstva, dobrog zdravstvenog sistema i mogućnosti da biramo posao i život“, poseća Jovanović.

Tvrdnje naših sagovornika o demokratiji u Srbiji potvrđuje i statistika. Prema istraživanju Demostata koje je objavljeno početkom godine, Srbija se i dalje po nivou demokratičnosti svrstava u nepoptune demokratije. U  2018. godini ne beleži nikakva poboljšanja u ovom polju, a najveći problemi i dalje su funkcionisanje Vlade i nerazvijena politička kultura.

U kategoriju potpunih demokratija spadaju države koje i po brojnim drugim kriterijumima važe za najuređenije – prva je Norveška, a redom je prate Island, Švedska, Novi Zeland, Danska, Irska, Kanada, Finska, Australija, Švajcarska, Holandija, Luksemburg, Nemačka, Velika Britanija, Urugvaj, Austrija, Mauricijus, Malta, Španija i Kostarika.

Prilog je nastao u okviru zajedničkih produkcijskih aktivnosti Medijskog istraživačkog centra iz Niša i Romskog portala UDAR